…kako sam mogao da odem iz banke sa njenim novcem i da sada dolazim da se žalim.
Pokušao sam da joj objasnim:
„Gospođo, nisam došao da se žalim. Došao sam da vam vratim 100 eura koje ste mi greškom dali.“
Odjednom je zaćutala.
Pogledala me nekoliko sekundi, pa brzo otvorila kasu i počela da prebrojava novac. Lice joj se potpuno promijenilo.
Pozvala je koleginicu, a zatim i šefa poslovnice. Nakon nekoliko minuta provjere ustanovili su da joj zaista nedostaje tačno 100 eura.
Blagajnica me tada pogledala i tiho rekla:
„Izvinite. Mislila sam da ste došli da tvrdite da sam vam vratila manje.“
Pružio sam joj novčanicu i rekao:
„Zato prvo treba saslušati čovjeka do kraja.“
Vidjelo se da joj je neprijatno. Zahvalila mi se nekoliko puta, a šef mi je rekao da bi ona na kraju smjene morala nadoknaditi taj novac iz svog džepa.
Krenuo sam prema izlazu, a onda me blagajnica pozvala:
„Gospodine, samo trenutak.“
Okrenuo sam se, a ona je rekla nešto što nisam očekivao:
„Danas ste mi vratili mnogo više od 100 eura. Podsjetili ste me da još postoje pošteni ljudi.“
Samo sam se nasmijao i odgovorio:
„Postoje. Samo ih ponekad treba pustiti da završe rečenicu.“
