U pismu je pisalo:
„Brate, ako ovo čitaš, znači da mama više nije među nama. Molio sam je da ti ovo ne daje dok je živa, jer nisam želio da čekaš cijeli život nekoga ko možda nikada neće doći.“
Ruke su mi počele drhtati. Nastavio sam čitati.
„One noći prije odlaska nisam ti rekao cijelu istinu. Nisam otišao samo zato što sam morao. Dobrovoljno sam se prijavio umjesto jednog čovjeka koji je imao troje male djece. Znao sam da ćeš se ljutiti, zato sam ćutao.“
Zastao sam. To je ličilo na njega. Uvijek je tuđe probleme stavljao ispred svojih.
Ali onda sam pročitao dio zbog kojeg sam morao sjesti.
„Ako ti kažu da sam poginuo, nemoj odmah vjerovati. Poslije jedne akcije prebačen sam daleko od kuće. Bio sam ranjen i dugo nisam mogao da se javim. Kada sam konačno uspio poslati vijest, saznao sam da me kod kuće već smatraju mrtvim.“
Srce mi je udaralo kao ludo.
Na kraju pisma stajala je adresa, napisana njegovom rukom, i samo jedna rečenica:
„Ako ikada poželiš da saznaš šta se zaista dogodilo, dođi ovdje.“
Adresa je bila u gradu udaljenom nekoliko sati vožnje.
Sutradan sam krenuo.
Kada sam stigao, pronašao sam malu staru kuću. Pokucao sam. Vrata je otvorila žena mojih godina.
Pokazao sam joj bratovu fotografiju.
Čim ju je ugledala, oči su joj se napunile suzama.
„Vi ste njegov brat?“ upitala je.
Jedva sam izgovorio: „Jesam.“
Žena je otvorila vrata širom i rekla:
„Uđite. Čekamo vas skoro trideset godina.“
A onda sam iza nje, na zidu dnevne sobe, ugledao fotografiju svog brata — mnogo starijeg nego što sam ga posljednji put vidio.
