Kad sam otišla kod njegove sestre, jer smo bile veoma bliske, odlučila sam da joj kažem šta se dešava. Očekivala sam da će me smiriti i reći da umišljam.
Međutim, čim sam pomenula da se njen brat čudno ponaša, spustila je pogled.
„Moram nešto da ti kažem, ali obećaj da nećeš napraviti glupost“, rekla je.
Srce mi je počelo lupati. Priznala mi je da ga je nekoliko dana ranije vidjela u gradu sa drugom djevojkom. Držali su se za ruke.
Nisam napravila scenu. Samo sam je zamolila da mi kaže gdje ih je vidjela.
Sljedećeg dana rekla sam dečku da idem kod prijateljice, a zapravo sam čekala ispred kafića u koji je često odlazio.
Poslije pola sata pojavio se. Ali nije bio sam.
Kada sam vidjela djevojku koja je izašla iz njegovog automobila, zaledila sam se. Poznavala sam je.
Bila je to osoba kojoj sam mjesecima pričala koliko ga volim.
Prišla sam im i samo rekla: „Sad mi je sve jasno.“
On je pokušao da me zaustavi i objasni, ali nisam željela da slušam.
Možda sam trenirala karate i mogla sam burno reagovati, ali tog trenutka sam shvatila da je najveća snaga jednostavno okrenuti se i otići.
Te večeri sam spakovala njegove stvari.
Dvije godine naše veze završile su bez svađe i bez osvete — samo zaključanim vratima i jednom porukom:
„Ne vraćaj se.“
