Svekrva je odgovorila: „Ako ste mogli napraviti svadbu za toliko ljudi, možete sačekati na nekoliko koverti.“ Ostala sam bez riječi. Nisam ni znala koliko novca ima u kutiji, ali poklone su naši gosti dali nama, ne njoj. Muž je slušao razgovor i spuštao pogled. Kada sam prekinula vezu, rekla sam mu da se stidim što me ostavio samu u raspravi koju smo morali voditi zajedno.
Te večeri je konačno otišao kod majke. Vratio se bez kutije. Rekla mu je da ju je sklonila „na sigurno“ i da ćemo je dobiti kad prestanemo praviti problem. Predložila sam da zajedno napišemo spisak ljudi od kojih smo dobili koverte i pozovemo njenu sestru, koja je pomagala pri skupljanju poklona. Muž se bunio da će ispasti sramota pred rodbinom. Rekla sam da je sramota već nastala, samo što je mi čuvamo u tišini.
Sutradan nas je tetka pozvala na kafu. Izvadila je svesku u koju je zapisivala imena gostiju da bismo mogli zahvaliti svima. Na dnu zadnje stranice stajala je kratka bilješka: „Kutiju preuzela majka mladoženje.“ Muž je dugo gledao taj red. Tada je prvi put sam nazvao majku i rekao da ćemo doći po poklone u šest, oboje. Nisam tražila da viče niti da bira između nas. Tražila sam da jasno kaže šta pripada našem braku.
Svekrva nas je dočekala ljutita, ali je donijela kutiju. Koverte su bile otvorene. Priznala je da je uzela dio novca kako bi platila dug koji nam je prećutala. Rekla je da je planirala vratiti sve prije nego što primijetimo. Muž je pitao koliko nedostaje. Kad je izgovorila iznos, otišao je u kuhinju po papir i zapisao ga. Dogovorili su rokove vraćanja, a ja sam ponijela kutiju. Niko se te večeri nije osjećao kao pobjednik.
U autu je muž rekao da mu je žao što je svoj strah od sukoba prebacio na mene. To izvinjenje mi je značilo više od rasprave sa svekrvom. Novac je vraćala mjesecima, po dogovoru. Od tada je viđamo, ali poklone, račune i važne odluke držimo u svojim rukama. Naša prva bračna svađa naučila nas je nečemu što na svadbi niko ne govori: granice vrijede samo kad ih oboje čuvamo.
