Kroz plač mi je rekla da već nedelju dana dobija poruke s nepoznatog profila. Neko je tvrdio da se viđa sa mnom i slao isečene snimke navodnih razgovora. Na njima je bila moja fotografija, moje ime i rečenice koje su zvučale dovoljno slično meni da joj pokvare svaki dan.
Pokazala mi je telefon. Jedna poruka je navodno poslata u subotu uveče, baš kada smo zajedno vozili njenu majku kući. To nije dokazivalo da nisam mogao ništa da napišem, ali detalji razgovora nisu imali smisla. Osoba je tvrdila da sedimo u lokalu koji te nedelje uopšte nije radio zbog renoviranja.
Pitao sam zašto mi nije odmah rekla. Odgovorila je da se plašila da ću sve obrisati i nazvati je ludom. U prethodnoj vezi doživela je baš to. Zato je tražila moj telefon, nadajući se da će pronaći nešto jasno, makar je zabolelo. Umesto toga, samo se osećala krivom i još zbunjenijom.
Pregledali smo poruke zajedno, bez dopisivanja s nepoznatom osobom. Tada sam zapazio izraz koji često koristi jedan moj drug. Nisam ga odmah optužio. Sutradan sam ga pozvao i rekao samo da nam neko šalje lažne razgovore. Pre nego što sam pomenuo bilo kakav detalj, pitao je: „Je l’ ono za subotu?”
Dugo je ćutao kada sam ga pitao kako zna za subotu. Na kraju je priznao. Bio je ljut što više ne izlazim s njim kao ranije i ubedio sebe da je ona kriva. Hteo je da nas posvađa, navodno samo da bih se „opametio”. Prekinuo sam prijateljstvo koje je trajalo deset godina. Sačuvali smo poruke i blokirali profil. Nije bilo ničeg šaljivog u onome što je uradio.
Najviše me je pogodilo što je znao koliko joj je teško palo prethodno iskustvo. Svejedno ga je iskoristio.
Devojci sam rekao da mi ne treba izvinjenje zbog pitanja, nego da želim da mi ubuduće pokaže ono što je muči. I ona je rekla da ne želi vezu u kojoj se sigurnost meri pregledanjem telefona. Nismo tog dana čarobno rešili svaki strah. Ali sledeći put kada se zabrinula, sela je pored mene i počela da priča. Telefon je ostao na stolu, ugašen, dok smo se nas dvoje konačno gledali.
