Moja mama je bila žena koju sam celog života zvala tetka Milena. Ona koja mi je slala knjige, pamtila kada imam kontrolni i dolazila za svaki rođendan. Pročitala sam njeno ime nekoliko puta, ubeđena da sam preskočila rečenicu koja bi svemu dala drugo značenje.
Baka je napisala da me je Milena dobila veoma mlada, dok moj otac nije želeo da prizna da postojim. Dogovorile su se da me baka podiže dok Milena ne završi školu. Privremeni dogovor se produžavao. Kad je Milena konačno tražila da mi kažu istinu, baka se plašila da će me izgubiti, a Milena je popustila. U pismu je baka napisala da je to bila njena najveća greška.
Nisam pozvala Milenu tog dana. Sa mnom je tada živela druga tetka, koja je posle bakine smrti brinula o meni. Dala sam joj pismo i pitala koliko je ljudi znalo nešto što sam samo ja morala da nagađam. Nije pokušala da brani odrasle. Sela je uz mene i sačekala dok nisam sama rekla da želim da vidim Milenu.
Milena je došla sledećeg jutra. Nije pružila ruke niti očekivala da joj kažem mama. Sela je preko puta i odgovarala na moja pitanja. Na ono najteže, zašto se nije više borila, rekla je: „Bila sam uplašena, a kasnije kukavica. Ti za to nisi kriva.” Prvi put mi neko nije ponudio odgovor da ću razumeti kad porastem.
Mesecima sam je zvala Milena. Nekad sam želela da dođe, a nekad nisam mogla da je gledam. Tetka mi je pomogla da razgovaram sa školskim psihologom, jer sam istovremeno tugovala za bakom i ljutila se na nju. Milena je dolazila kada bih pristala i odlazila kada bih tražila. Polako sam počela da verujem da neće opet nestati.
Bakino pismo nisam bacila. Držala sam ga u fioci, ali ga više nisam čitala svake večeri tražeći još neki skriven odgovor.
Jednom sam se razbolela i probudila je usred noći pozivom. Javila se pre drugog zvona. Nisam je nazvala mamom, ali sam je zamolila da dođe. Donela je supu u istoj šerpi koju sam pamtila iz detinjstva. Dok ju je grejala, shvatila sam da još imam mnogo pitanja. Ovog puta je bila tu da ih čuje.
