Nagnula se prema meni i šapnula: „Ako ti smeta, ustajem. Ali nemoj opet da kažeš da ti je svejedno.” Pogledao sam je toliko zbunjeno da je prasnula u smeh. Zatim je ustala i uhvatila me za ruku, ostavljajući naše društvo da se raspravlja gde ćemo dalje.
Odvela me je do kioska na kom smo godinama kupovali kafu. Tu mi je priznala da već mesecima pokušava da shvati da li je gledam drugačije. Svaki put kada bi nagovestila nešto, ja bih počeo da joj pričam o nekom poznaniku koji bi joj navodno odgovarao. Mislila je da je tako pristojno odbijam.
A ja sam te poznanike pominjao da bih video hoće li reći da joj se neko dopada. Ako bi rekla da neće ni sa kim da se upoznaje, ostatak dana bih bio srećan. Kad sam joj to priznao, naslonila je čelo na moje rame i rekla da smo oboje zaslužili nagradu za bespotrebno komplikovanje.
Nisam je odmah poljubio. Pitao sam da li želi da sutra izađemo sami, bez društva i bez skrivanja iza reči „drugarski”. Rekla je da želi, ali da ovaj put ja moram da izaberem mesto. Prvi put posle mnogo vremena nisam proveo veče smišljajući šta je zapravo mislila.
Te noći mi je poslala samo adresu i vreme. Čuvao sam tu poruku dugo, iako u njoj nije bilo ničeg posebnog.
Na tom prvom sastanku bili smo nespretniji nego ljudi koji se tek upoznaju. Znao sam kako pije kafu i šta je nervira na poslu, ali nisam znao smem li da je uhvatim za ruku. Ona je to rešila tako što je svoju stavila preko moje. Pričali smo i o strahu da ćemo pokvariti prijateljstvo. Dogovorili smo se da više ne donosimo odluke jedno umesto drugog.
Godinu dana kasnije prošli smo pored iste klupe. Bila je prazna, ali je ipak sela tik uz mene. Tada mi je otkrila da je one večeri mogla da sedne na drugi kraj, samo je poželela da bude bliže. Ovog puta nisam pokušavao da protumačim svaki njen pokret. Pomaknuo sam se da joj bude udobnije i pitao želi li kafu. Rekla je da može, iz našeg kioska. Još uvek pamtim koliko mi je prijala ta jednostavna reč: našeg.
