„Ne znam da li umem da budem otac”, rekao je, gledajući u ugašeni televizor. Čekala sam još nešto, ime druge žene ili priznanje da me više ne voli. Umesto toga, počeo je da govori o svom ocu, o čoveku koga je u našim razgovorima pominjao samo usput.
Ispričao mi je kako je kao dečak osluškivao ključ u bravi da proceni da li te večeri sme da izađe iz sobe. Otkako smo saznali za trudnoću, te uspomene su mu se vraćale. Plašio se da u sebi nosi isti bes. Zato je izbegavao i mene i razgovore o bebi, uveren da će nas tako poštedeti svog straha.
Prvi put sam razumela deo njegove tišine. Ali razumevanje nije izbrisalo mesece u kojima sam sedela pored njega osećajući se potpuno sama. Rekla sam mu da me njegovo ćutanje već povređuje i da ne mogu istovremeno da nosim trudnoću i nagađam šta se dešava u njegovoj glavi.
Pitao je da li ću otići. Nisam mu obećala da neću. Tražila sam da potraži pomoć i da prestane da mi govori da je sve u redu kada očigledno nije. Te noći nismo rešili brak. Razgovarali smo do dva, pa zaspali svako na svojoj strani, prvi put bez pretvaranja da smo samo umorni.
Sledećeg jutra zakazao je razgovor sa psihologom. Posle nekoliko svojih susreta pristao je i na zajedničko savetovanje. Nije se preko noći promenio. Bilo je dana kada bi se opet zatvorio, ali sada sam mogla da kažem da mi nedostaje, a da ne dobijem samo sleganje ramenima. Počeo je da dolazi sa mnom na preglede i da sam postavlja pitanja.
Jedne večeri doneo je iz podruma svoju staru kutiju sa igračkama. Pokazivao mi je šta je voleo pre nego što se sve kod kuće promenilo. Pustila sam ga da priča, bez požurivanja i pitanja na koja još nije bio spreman.
Mesec dana kasnije stavila sam mu dlan na stomak kad se beba pomerila. Nije povukao ruku. Nasmejao se, pa zaplakao, sasvim tiho. Još ne znam kako ćemo se snaći kada nas bude troje. Znam samo da sam te večeri konačno imala kome da kažem da se i ja bojim. Ostao je pored mene i saslušao me do kraja.
