Upoznala sam ga sasvim slučajno, na rođendanu prijateljice na koji mi se tog dana uopšte nije išlo. Bio je miran, nenametljiv i potpuno drugačiji od muškaraca koje sam ranije birala.
Prvih nekoliko mjeseci stalno sam čekala da se nešto pokvari.
Kada bi mi rekao da će nazvati, nazvao bi. Kada bi rekao da dolazi u sedam, pojavio bi se u sedam. Nije bilo nestajanja, igrica ni osjećaja da moram zaslužiti nečiju pažnju.
To mi je, paradoksalno, bilo čudnije od svih loših veza koje sam ranije imala.
Jedne večeri sjedili smo u kuhinji i pričala sam mu kako sam navikla sve raditi sama. Rekla sam kroz šalu: „Ne brini, meni niko ne treba.“
Pogledao me i mirno odgovorio: „Ne želim da ti trebam. Želim da me biraš.“
Ta rečenica me potpuno razoružala.
Cijeli život sam ljubav povezivala sa strahom da ću nekoga izgubiti. Ako je partner hladan, trudila sam se više. Ako se udalji, tražila sam grešku u sebi. Ako me povrijedi, pokušavala sam dokazati da sam vrijedna da ostane.
Sa njim toga nije bilo.
I upravo tada se dogodio neočekivan obrt. Nakon skoro godinu dana veze rekla sam mu da nisam sigurna mogu li nastaviti. Ne zato što je uradio nešto loše, već zato što mi je mir bio toliko nepoznat da sam ga pogrešno doživljavala kao nedostatak strasti.
Nije me ubjeđivao da ostanem.
Samo je rekao: „Ako odeš, poštovaću to. Ali nemoj pobjeći samo zato što ti je prvi put sigurno.“
Te noći sam dugo razmišljala.
Shvatila sam da me nisu plašile loše veze. Na njih sam bila navikla. Plašila me dobra veza jer u njoj nisam imala protiv čega da se borim.
Ostala sam.
Ne zato što me spasio, niti zato što je savršen. Ostala sam jer sam prvi put naučila razliku između ljubavi koja te drži u neizvjesnosti i ljubavi pored koje možeš normalno disati.
Sa 46 godina nisam otkrila „pravog muškarca“.
Otkrila sam da ljubav ne mora boljeti da bi bila stvarna.
