Radim u Londonu već godinama kao taksista. Ali ne vozim običan taksi. Radim za kompaniju koja pruža luksuzne vožnje ljudima koji žele privatnost i diskreciju. Za sve te godine kroz moj automobil prošli su poznati glumci, biznismeni, političari, bogati turisti i ljudi čija imena nikada nisam ni saznao.
Navikao sam da ne postavljam pitanja. Čujem svašta, ali čim mušterija izađe iz auta, trudim se da sve zaboravim. Ipak, jednu vožnju pamtim kao da se dogodila juče.
Bio je kišan petak, nešto poslije deset uveče. Dobio sam poruku da pokupim mušteriju ispred luksuznog hotela u centru Londona. Kada sam stigao, ispred ulaza je stajala žena od oko sedamdeset godina. Bila je elegantno obučena, sa skupim kaputom i malim koferom u ruci. Portir joj je otvorio vrata, a ona je sjela na zadnje sjedište.
„Dobro veče“, rekao sam i pitao je za adresu.
Nekoliko sekundi nije odgovorila. Samo je gledala kroz prozor dok su se kapi kiše slijevale niz staklo.
Onda je tiho izgovorila adresu na drugom kraju grada.
Čim sam je unio u navigaciju, primijetio sam nešto čudno.
„Gospođo, do tamo nam treba oko četrdeset minuta.“
„Znam“, odgovorila je. „Ali molim vas, nemojte ići najkraćim putem.“
Pomislio sam da želi izbjeći gužvu, ali onda je dodala:
„Vozite me kroz centar. Želim još jednom da vidim nekoliko mjesta.“
Nisam pitao zašto.
Prvo smo prošli pored jednog starog pozorišta. Zamolila me da usporim. Gledala ga je dugo i rekla da je tu prije skoro pedeset godina prvi put upoznala svog muža.
Poslije nekoliko kilometara tražila je da prođemo pored male kuće u mirnoj ulici. Rekla je da su tamo živjeli kada nisu imali gotovo ništa.
„Bili smo siromašni, ali tada smo bili najsrećniji“, rekla je i nasmiješila se.
Onda je nastala tišina.
Vozili smo skoro sat vremena kada sam primijetio da briše suze.
Na kraju smo stigli do adrese koju mi je dala. Očekivao sam veliku kuću ili luksuznu zgradu.
Ali ispred nas je bila privatna bolnica.
Zaustavio sam automobil, izašao i krenuo da joj pomognem sa koferom. Tada me uhvatila za ruku.
„Mladiću, koliko vam dugujem?“
Rekao sam joj da ne duguje ništa. Poslije svega što mi je ispričala tokom vožnje, nisam mogao uzeti novac.
Pogledala me je i oči su joj se ponovo napunile suzama.
„Onda mi učinite još samo jednu uslugu.“
„Naravno.“
Otvorila je torbu, izvadila malu požutjelu fotografiju i pružila mi je.
Kada sam pogledao fotografiju, ostao sam potpuno zbunjen.
Na njoj je bio mladi bračni par ispred istog hotela iz kojeg sam je pokupio.
Ali to nije bilo ono zbog čega mi je zastao dah.
Na poleđini fotografije bilo je napisano ime.
I prezime je bilo isto kao moje.
