Na ekranu je stajalo bratovo ime. Nisam ga imala sačuvanog, ali broj sam prepoznala istog trenutka. Ruke su mi se tresle dok sam se javljala. Nije pitao kako sam, niti se izvinio. Samo je promuklo rekao da moramo hitno razgovarati o kući.
Pomislila sam da je želi prodati i da mu ponovo treba moj potpis. Međutim, kada smo se sreli, izgledao je deset godina starije. Firma mu je propala, žena ga je napustila, a banka je pokrenula postupak naplate. Kuću koju je godinama nazivao samo svojom založio je bez mog znanja. Sada je tvrdio da jedino ja mogu da je spasem tako što ću preuzeti dug.
Prvi put sam mu mirno rekla da kuća više nije moj problem. Tada je izvadio požutjelu kovertu koju je pronašao iza stare komode. U njoj je bio očev rukom napisan dokument, ovjeren kod advokata nekoliko dana prije smrti. Otac je polovinu kuće ostavio meni. Brat je to znao godinama i sakrio papir.
Nisam vikala. Uzela sam dokument i otišla advokatu. Potvrđeno je da imam pravo na polovinu imovine, ali i da nisam odgovorna za kredit koji je brat sam podigao. Kuća je prodata, banka je uzela njegov dio, a meni je pripala moja polovina. Kada me zamolio da mu pozajmim novac za kiriju, odgovorila sam riječima koje je nekada rekao meni: „Nađi sebi stan, sad si odrastao.“ Ipak, nisam zatvorila vrata zauvijek. Platila sam mu jednu mjesečnu kiriju, ali samo pod uslovom da mi prvi put iskreno prizna šta je uradio. Tada je spustio glavu i zaplakao. Rekao je da je godinama živio u strahu da ću pronaći papir. Nisam mu oprostila odmah, ali sam prvi put otišla bez mržnje koja me je toliko dugo gušila.
