U petak ujutro zazvonio mi je telefon. Javila se žena iz pošte i rekla da dođem jer mi je neko poslao novac koji treba lično da preuzmem. Prvo sam pomislio da je pogriješila broj.
„Gospođo, jeste li sigurni da je pošiljka na moje ime?“
Ponovila je moje ime, prezime i adresu.
Spustio sam telefon potpuno zbunjen. Nisam imao rođake u inostranstvu niti nekoga od koga bih mogao očekivati pomoć. Živjeli smo veoma skromno. Supruga, dvoje djece i ja godinama smo sastavljali kraj s krajem. Zbog toga smo često bili predmet ružnih komentara pojedinih ljudi iz mjesta.
Najviše me brinula zima.
Drva nisam kupio, a u kući je već noću postajalo hladno. Djeci sam govorio da ću nešto smisliti, iako ni sam nisam znao kako.
Zato sam ipak otišao u poštu.
Dok sam čekao u redu, razmišljao sam da je možda neko napravio neslanu šalu. Kada sam stigao do šaltera, radnica je pogledala dokument i rekla:
„Da, gospodine. Imate novčanu pošiljku.“
„Koliko?“
Kada je izgovorila iznos, mislio sam da je nisam dobro čuo.
Bilo je dovoljno da kupim drva za cijelu zimu, platim nekoliko zaostalih računa i da nam još nešto ostane.
„Ko je ovo poslao?“
Radnica je pogledala podatke.
„Pošiljalac je želio da ostane anoniman.“
Novac nisam odmah uzeo.
„Mora postojati neko ime.“
Odmahnula je glavom i pružila mi malu kovertu.
„Ovo je ostavljeno uz pošiljku.“
Izašao sam iz pošte, sjeo na klupu i otvorio kovertu.
Unutra je bio samo jedan list papira.
Pisalo je:
„Prije mnogo godina pomogao si čovjeku koji nije imao ništa. Možda si ti to zaboravio, ali on nije.“
Dugo sam gledao u poruku.
A onda sam se sjetio.
Prije skoro dvadeset godina radio sam na građevini. Jednog hladnog jutra pojavio se mladić koji je tražio posao. Bio je promrzao, gladan i bez novca.
Gazda ga je otjerao.
Ja sam krenuo za njim, dao mu svoj ručak i polovinu dnevnice koju sam tog dana zaradio.
Nikada ga poslije nisam vidio.
Sve do narednog ponedjeljka.
Pred našom starom kućom zaustavio se skup automobil. Iz njega je izašao uredno obučen čovjek mojih godina.
Prišao mi je i upitao:
„Ne prepoznaješ me?“
Gledao sam ga nekoliko sekundi.
Onda se nasmiješio.
„Ja sam onaj gladni momak kojem si prije dvadeset godina dao svoj ručak i novac.“
Ostao sam bez riječi.
Ispričao mi je da je ubrzo poslije toga otišao u inostranstvo, počeo od nule, radio godinama i na kraju otvorio vlastitu firmu.
„Nikada nisam zaboravio šta si uradio“, rekao je. „Tog dana nisi imao mnogo više od mene, a ipak si podijelio ono malo što si imao.“
Pokušao sam mu vratiti novac.
Nije htio ni da čuje.
Pogledao je našu kuću, zatim moju djecu koja su stajala na vratima i rekao:
„Nisam ti ovo dao da mi vraćaš. Samo želim da ove zime tvoja djeca ne spavaju u hladnoj kući.“
Tada više nisam mogao zadržati suze.
Čovjek kojem sam nekada dao pola dnevnice vratio mi se poslije dvadeset godina baš onda kada mi je pomoć bila najpotrebnija.
Tog dana sam svojoj djeci rekao nešto što želim da zapamte cijelog života:
„Nikada ne znate koliko nekome može značiti dobro djelo koje ste vi već sutradan zaboravili.“
