Slučajno sam ogrebala automobil jutros na parkingu kada sam došla na posao. Nisam ni shvatila čiji je automobil dok moj šef nije izletio iz zgrade vičući: „Ko mi je udario auto?!“
Bilo me je užasno sramota, ali nisam željela da bježim od odgovornosti. Prišla sam mu i priznala da sam ja kriva. Odmah sam rekla da ću platiti popravku i izvinila mu se nekoliko puta.
Mislila sam da će se smiriti kada vidi da ne pokušavam ništa da sakrijem, ali dogodilo se potpuno suprotno. Počeo je da viče na mene pred ostalim zaposlenima. Govorio je kako sam nesposobna, kako ne znam ni automobil da parkiram i kako bi ljudi poput mene trebalo da idu autobusom.
Ćutala sam jer sam znala da sam napravila grešku.
Tada je naišao moj kolega Marko. Čuo je posljednji dio razgovora, pogledao oštećenje na automobilu i mirno rekao šefu:
„Šefe, prije nego što nastavite da vičete na nju, možda biste trebali pogledati sigurnosnu kameru iznad ulaza.“
Šef je zastao.
Marko je nastavio: „Gledao sam kroz prozor kada se dogodilo. Ona jeste zakačila vaš automobil, ali samo zato što je pokušavala da izbjegne vaš auto koji je ostavljen preko dvije parking linije. A ako ćemo već pričati o šteti, možda joj objasnite zašto ste prošle sedmice vi zakačili njen automobil i otišli kao da se ništa nije dogodilo.“
Šef je istog trenutka pocrvenio.
Nisam mogla vjerovati šta čujem. Nekoliko dana ranije zaista sam pronašla veliku ogrebotinu na svom automobilu, ali nisam znala ko ju je napravio.
„Je li to istina?“ pitala sam ga.
Šef više nije vikao. Samo je spustio pogled i rekao da ćemo sve riješiti „bez nepotrebne drame“.
Tada sam izvadila telefon i rekla:
„Slažem se. Pogledajmo snimke kamera i neka svako plati štetu koju je napravio.“
Odjednom više nije želio da razgovara o ogrebotinama pred svima.
