…telefon mi je zazvonio. Stigla je poruka od gospodina iz restorana: „Nadam se da ti nisam pokvario veče. Volio bih da razgovaramo nasamo.“ Nisam znala šta da mislim. Nisam mu dala broj zbog flerta, već zato što je insistirao da mi mora reći nešto važno. Ipak, mom dečku nisam ništa spomenula. Osjećala sam nelagodu i nisam željela da rođendan pretvorim u svađu.
Sutradan je stigla još jedna poruka. Poslao je staru fotografiju moje majke iz mladosti. Na slici je stajala pored njega, nasmijana, mnogo prije nego što sam se ja rodila. Odmah sam pozvala majku. Čim sam izgovorila njegovo ime, zaćutala je. Rekla mi je da ne idem sama i da će mi sve objasniti kada stigne.
Našli smo se u istom restoranu. Gospodin je došao sa malom kutijom i kovertom. Nije bio moj tajni obožavalac, kako sam se plašila, već najbolji prijatelj mog pokojnog oca. Godinama je živio u inostranstvu. Prije smrti, otac mu je ostavio sat i pismo koje je trebalo da mi preda na moj trideseti rođendan. Nije imao moj broj niti je znao gdje živim. Prepoznao me je u restoranu jer nevjerovatno ličim na majku.
Otvorila sam pismo drhteći. Otac je pisao da mu je žao što neće vidjeti kakva ću žena postati i zamolio me da nikada ne ostajem pored nekoga ko me tjera da se osjećam malom. Tada je moj dečko spustio pogled. On je zapravo znao ko je platio večeru. Sedmicama je preko moje majke pomagao gospodinu da organizuje susret, ali su se dogovorili da ništa ne otkriju dok ne budem spremna.
Brojeve smo razmijenili zato što mi je gospodin želio poslati skenirane fotografije i snimke mog oca koje nikada nisam vidjela. Rođendanski poklon nije bio skup sat, nego dio života za koji sam mislila da je zauvijek izgubljen. Kada smo izašli, zagrlila sam dečka i priznala mu da sam na trenutak posumnjala u sve. Nasmejao se i rekao: „Dobro je. Znači da iznenađenje nije bilo providno.“
Da
