…je potrebna velika usluga. Prvi put u životu nije zvučao ponosno. Pomislio sam da konačno traži novac i odmah spremio kovertu. Kada sam stigao, u dvorištu nije bilo ni roštilja ni gostiju. Na stolu su stajali registratori, ključevi i fotografije ljudi koje sam poznavao iz poslovnog svijeta.
Rekao mi je da već deset godina vodi istragu o kompaniji koju sam naslijedio od oca. Nije radio za 600 eura zato što nije mogao bolje, nego zato što je bio finansijski istražitelj pod lažnim identitetom. Svaki put kada je odbio da platim račun, pazio je da niko ne može tvrditi da je od mene primao novac.
Kredit za kumstvo podigao je da bi i taj trošak ostao čist.nnOsjetio sam se izdano. Pitao sam ga da li je naše prijateljstvo ikada bilo stvarno. Odgovorio je da je počelo kao zadatak, ali da je zbog mene tri puta odbio da zatvori slučaj. Dokazi su pokazivali da se preko moje firme pere novac, samo što nijedan dokument nije imao moj potpis.
Sve je vodilo do mog pokojnog oca i sadašnjeg direktora.nnTada su se upalila svjetla u kući. Iza zavjese su izašli direktor, moj advokat i još dvojica ljudi. Shvatio sam da je roštilj zamka – ali nisam znao kome. Direktor je izvadio pištolj i naredio prijatelju da preda dokaze. Rekao je da sam mu ja javio za istragu i da ću, čim dobijem registratore, spaliti sve.nnMoj prijatelj me pogledao kao da mu se srušio cijeli život. Zatim sam izvadio kovertu koju sam donio.
U njoj nije bio novac, već uređaj koji je policiji uživo slao zvuk. Nedjelju ranije pronašao sam skrivenu kameru u kancelariji i shvatio da direktor prati svaki moj korak. Namjerno sam mu rekao za poziv na roštilj kako bih ga doveo do dokaza i natjerao da progovori.nnPolicija je opkolila kuću. Direktor je uhapšen, a moj prijatelj je mislio da je sve gotovo. Međutim, u posljednjem registratoru pronašli smo ugovor kojim je moja firma prije dvadeset godina kupljena novcem njegove porodice.
Njegov otac bio je pravi osnivač, ali ga je moj otac prevario i izbacio iz posla.nnPrijatelj nije podigao kredit samo zbog svadbe. Čitav život je živio skromno jer je otplaćivao dug koji mu je ostavio otac, čovjek kojem je moja porodica uzela sve. Pružio sam mu ključeve kompanije i rekao da mu vraćam ono što je njegovo. Odbio je polovinu i prihvatio samo jedan posto – dovoljno da zakonski otvori sve knjige i očisti firmu.nnNa kraju smo ipak zapalili roštilj. Kada je stigao račun za meso, pokušao sam da platim. On je spustio svojih deset eura na sto i rekao: „Kumstvo je kumstvo, istraga je istraga, ali nemoj sad da kvarimo tradiciju.“
