SIN MI JE REKAO DA NEMA VREMENA DA ME ODVEZE KOD DOKTORA – A ONDA SAM ISTOG DANA VIDJELA NJEGOV AUTOMOBIL ISPRED BANKE
Nakon smrti muža ostala sam sama u kući na selu. Imala sam sina jedinca koji je sa suprugom i djecom živio dvadesetak kilometara od mene.
Nikada nisam željela da mu budem teret.
Dok sam mogla, sama sam išla u prodavnicu, plaćala račune i autobusom odlazila u grad.
Jednog jutra imala sam zakazan pregled.
Autobus tog dana nije išao zbog kvara, pa sam nazvala sina.
„Sine, možeš li me odvesti do doktora? Pregled je u deset.“
Odmah je odgovorio:
„Mama, danas nikako. Imam toliko posla da ne znam gdje mi je glava.“
Rekla sam da razumijem.
Zamolila sam komšiju i on me odvezao.
Nakon pregleda svratili smo do banke jer sam trebala podići penziju.
Na parkingu sam ugledala automobil svog sina.
Pomislila sam da je poslovno tu.
A onda sam ga vidjela kako izlazi iz banke zajedno sa snahinom majkom.
Držao ju je pod ruku.
U ruci je nosila fasciklu.
Nisam im prišla.
Kasnije sam ga nazvala.
„Jesi li završio posao?“
„Jedva. Cijeli dan trčim.“
Nisam rekla da sam ga vidjela.
Nekoliko dana kasnije snahina majka došla je kod mene na kafu.
Bila je neobično raspoložena.
U razgovoru je rekla:
„Dobro je imati djecu. Tvoj sin mi je mnogo pomogao oko kredita.“
Pitala sam kakvog kredita.
Odjednom je zaćutala.
Tada sam saznala da joj je moj sin bio jemac za pozajmicu od 20.000 maraka.
Ali to nije bilo sve.
Dao joj je i 5.000 maraka svoje ušteđevine da renovira stan.
Nisam se ljutila zato što joj je pomogao.
Njegov novac bio je njegova stvar.
Boljelo me je što za mene nije imao sat vremena, a za njenu majku je imao i vrijeme i novac.
Nisam mu ništa rekla.
Prošlo je nekoliko mjeseci.
Jedne večeri zazvonio mi je telefon.
Sin.
Glas mu je bio zabrinut.
Snahina majka više nije mogla vraćati kredit.
Banka je sada tražila novac od njega kao jemca.
„Mama, treba mi pomoć“, rekao je.
Pitao me mogu li mu pozajmiti 8.000 maraka.
Znao je da imam ušteđevinu koju sam pokojni muž i ja čuvali za stare dane.
Ćutala sam.
Onda sam ga pitala:
„Sjećaš li se dana kada nisam imala ko da me odveze doktoru?“
Nije odgovorio.
„Tog dana sam te vidjela ispred banke.“
Dugo je ćutao.
Na kraju je rekao:
„Mama, stid me je.“
Nisam mu dala 8.000 maraka.
Ali nisam ni pustila da potpuno propadne.
Pomogla sam mu manjim iznosom, a ostatak je morao riješiti sam.
Prodao je drugi automobil i mjesecima vraćao dug.
Jednog jutra, skoro godinu dana kasnije, pojavio se pred mojom kućom.
„Spremi se.“
„Gdje idemo?“
„Nigdje posebno. Samo sam došao da vidim treba li ti nešto iz grada.“
Od tog dana više nisam morala dva puta da ga zovem.
Nisam željela da prestane pomagati drugim ljudima.
Željela sam samo da shvati jednu stvar:
Najteže nije kada starom roditelju ne možete pomoći. Najteže je kada on shvati da ste mogli — samo vam tog dana nije bio dovoljno važan.
