Znao je da mu je danas rođendan. Pet godina.
Brojao je dane prstićima još od prošle sedmice, ali ništa nije očekivao. Kod njih se rođendani nisu slavili velikim tortama i poklonima. Samo bi mama rekla: „Srećan rođendan, zlato“, i dan bi prošao kao i svaki drugi. I njemu je to bilo u redu. Naučio je da se raduje sitnicama.
Tog jutra obuo je svoje gumene čizme i izašao u dvorište da pomogne oko sitnih poslova. Nosio je drva, dodavao vodu, a usput se tiho smeškao sebi – jer je u glavi ponavljao: „Danas mi je rođendan.“ Nije nikome rekao. Kao da se bojao da izgovorom ne pokvari taj mali, tihi osećaj radosti koji je nosio u sebi.
A onda su se komšije dogovorile među sobom.
Niko nije imao mnogo, ali svako je poneo nešto: jedna komšinica je donela malu tortu sa jednom svećicom, drugi komšija čokoladicu, treći jednu igračku koja je njegovom sinu postala „mala“. Neko je doneo sokić, neko par balona. Ništa veliko, ništa skupo – ali sve od srca.
Kad su mu pružili tortu, dečak je zastao.
Oči su mu se raširile, a osmeh mu je sam pobegao na lice. Držao je tanjir pažljivo, kao da drži nešto najvrednije na svetu.
„Stvarno… za mene?“ pitao je tiho.
Upalili su svećicu, a on je zažmurio.
Nije poželeo skupu igračku. Nije poželeo nešto veliko.
Poželeo je, možda, da ovakvi trenuci traju malo duže.
Tog dana nije bilo luksuza, ali je bilo smeha.
Bilo je ljudi koji su se setili.
I bilo je jednog malog dečaka koji je naučio da sreća ne mora da bude velika da bi bila stvarna.
Ako ste pročitali do kraja – napišite mu „Srećan rođendan“.
Nekad i jedna poruka znači više nego poklon. 🎂❤️
