Zima je te godine došla naglo. Sneg je prekrio trotoare, a hladan vetar se uvlačio pod kapute i kroz svaku pukotinu. Baka je stajala na stepenicama zgrade sa dve kese u ruci. Prsti su joj bili modri od hladnoće, dah kratak. Gazda joj je prethodnog dana rekao da mora da se iseli – dug se nagomilao, a on „nema srca da čeka više“.
„Neka vas primi neko vaš“, rekao je bez pogleda u oči. „Ja ne vodim dom za stare.“
Nije imala kome da ide. Sin joj je davno otišao u inostranstvo i javljao se sve ređe. Komšinice su je sažaljivo gledale, ali niko nije otvorio vrata. Stajala je pod snegom, sa ključem u ruci koji više nije bio njen.
Te noći je prespavala u hodniku zgrade, na kartonu. Ujutru su je komunalci odveli u prihvatilište. Tiho, bez galame. Kao da je nestala.
Gazda je sutradan došao da pokupi ključeve iz njenog praznog stana. Hteo je da promeni bravu i izda stan dalje. Ušao je i prvi put posle dugo vremena zaista pogledao kako je živela: stari krevet, izbledela zavesa, nekoliko tanjira sa okrhnutim ivicama, ikona na zidu. Nije bilo televizora, nije bilo ničega vrednog.
Na stolu je stajala sveska i mala limena kutija.
Otvorio je svesku. Unutra su bili uredni zapisi – datumi, sitni iznosi, računi. Svaka uplata kirije, svaka pozajmica, svaka kašnjenja. Na poslednjoj strani – spisak lekova i cene pored njih. Sve precizno, sitnim rukopisom.
U limenoj kutiji bila je gomilica sitnog novca i jedna koverta sa njegovim imenom.
Otvorio je koverat.
„Oprostite što kasnim. Znam da ste ljuti. Skupila sam koliko sam mogla. Ako ne bude dovoljno, prodajte moj prsten. Ne bih volela da zbog mene imate problema. Hvala vam što ste me trpeli sve ove godine.“
Ruka mu je zadrhtala. Prsten je bio u kutiji – tanak, izgreban, očigledno jedina stvar koja joj je ostala od mladosti. Novac u kutiji – sve što je imala. Nedostajalo je malo do pune kirije.
Gazda je seo na ivicu kreveta. Prvi put mu je postalo jasno da „dug“ koji je video nije bila bahatost, već borba da se preživi. Da ona nije birala da ne plati – birala je između leka i grejanja.
Kolena su mu klecnula. Sram ga je udario jače od hladnoće koju ona nije imala gde da pobegne.
Istrčao je iz stana, nazvao prihvatilište. Rekao je da će platiti, da će je vratiti, da je stan njen koliko god treba. Glas mu je pucao dok je govorio.
Kasnije je stajao ispred zgrade sa kaputom prebačenim preko ruke, čekajući da je dovedu. Sneg je i dalje padao. Prvi put te zime, činilo mu se da je hladnoća u njemu veća nego napolju.
Kada su je doveli, gledala ga je uplašeno, spremna da se ponovo brani tišinom. On je samo spustio kaput na njena ramena i rekao:
„Vratite se kući. Dug ne postoji.“
Nije znala šta da kaže. A ni on.
Nekad je dovoljna jedna otvorena koverta da se čovek sruši – i ponovo ustane, ali drugačiji.
