Urlala je na staru svekrvu zbog televizora i oterala je iz kuće na Badnji dan, a onda je pogledala kroz prozor i uradila nešto zbog čega je celo selo plakalo!
Badnji dan u kući Kovačevića počeo je uobičajenim haosom. Mirisalo je na suve šljive i ribu, deca su trčala oko stola, a šporet je radio punom parom. Milica, mlada domaćica, bila je na ivici živaca. Trebalo je spremiti posnu večeru za desetoro ljudi, ispeći ribu, napraviti pitu, a istovremeno paziti na mlađeg sina koji je tek prohodao. U tom metežu, njena svekrva Stana, tiha i povučena starica koja je slabo čula, sedela je u dnevnoj sobi i gledala prenos liturgije na televizoru.
Kako Stana nije dobro čula, pojačala je televizor skoro do maksimuma. Zvuk crkvenog hora mešao se sa bukom iz kuhinje i dečijom vriskom, stvarajući kakofoniju koja je Milici parala uši. U jednom trenutku, dok joj je ulje prskalo po rukama, a mlađi sin prosuo sok po tepihu, Milici je “pukao film”. “Bako! Aman, bako!” viknula je iz kuhinje, ali Stana nije čula. Milica je uletela u dnevnu sobu, znojava i besna, i istrgla daljinski sa stola, naglo ugasivši televizor.
Stana se trgla kao da je neko udario. Pogledala je snaju uplašeno, skupljajući se u fotelji. “Šta je bilo, ćero? Jel gori nešto?” pitala je starica drhtavim glasom. “Gori mi mozak, eto šta gori!” vrisnula je Milica, ne birajući reči. “Odvrnula si taj televizor kao na stadionu! Glava mi puca! Zar ne vidiš da se raspadam ovde? Samo mi smetate svi! I ti i deca i ovaj haos! Nemam mir ni minut u rođenoj kući!”
U sobi je nastala neprijatna tišina. Deca su se ućutala. Stana je polako spustila naočare u krilo. Njene oči, isprane od godina i suza, napunile su se vodom. “Dobro, ćero,” rekla je tiho, glasom koji je bio oštriji od svake vike. “Oprosti. Nisam htela. Znam ja da sam teret. Znam da sam stara i gluva i da jedva čekate da se oslobodite babe. Neću ti više smetati.”
Ustala je teško, pridržavajući se za naslon fotelje, i otišla u svoju malu sobu. Milica je ostala da stoji na sred sobe, dišući ubrzano. Osećala je grižu savesti, ali ponos joj nije dao da ode za njom. “Neka,” pomislila je, “malo drame pred praznik, proći će je. Neka odspava.” Vratila se u kuhinju i nastavila da secka luk, brišući ljutito suze koje su krenule same.
Međutim, petnaest minuta kasnije, ulazna vrata su se otvorila. Milica je izašla u hodnik i zaledila se. Baka Stana je stajala obučena u svoj stari, crni kaput, sa vunenom maramom na glavi. U ruci nije imala kofer, jer ga nije ni posedovala. Imala je veliku, šarenu plastičnu kesu u koju je na brzinu natrpala spavaćicu, lekove i ikonu Svete Petke. “Gde ćeš, bako, po ovom kijametu?” pitao je stariji unuk, vukući je za kaput.
“Idem, sine,” rekla je Stana, ljubeći ga u glavu. “Idem u moju staru kuću na kraj sela. Tamo nikom ne smetam. Tamo je tišina.” Milica je pritrčala, brišući ruke o kecelju. “Šta izvodiš sad, Stano? Napolju je mećava. Stara kuća se srušila pola, nema ni grejanje, ni stakla na prozorima. Hoćeš da se smrzneš? Vraćaj se u sobu i ne pravi cirkus.”
Stana je pogledala snaju pravo u oči. U tom pogledu više nije bilo straha, samo beskrajne tuge. “Bolje da se smrznem tamo, Milice, nego da ovde grejem sobu a ledim srca. Srećan vam Božić.” Otvorila je vrata. Hladan vetar je uleteo unutra sa snegom. Starica je izašla, zatvorila vrata za sobom i nestala u belini.
Milica je ostala ukopana. Mislila je da baka samo preti. Da će stati kod kapije. Da će se vratiti. Ali kad je prišla prozoru, videla je malu, pogrbljenu figuru kako gazi dubok sneg, boreći se sa vetrom, i odmiče niz put. Srce joj je stalo. Shvatila je da Stana stvarno ide da umre u samoći, samo da njoj ne bi “smetala”.
Milica je gledala tu crnu tačku u snegu koja se polako gubila u belini i osetila udarac u stomak jači od bilo koje fizičke boli. Setila se da je ta ista Stana, koja sada gazi smetove u bušnim cipelama, njoj kuvala supu kad je bila bolesna. Setila se da je ta Stana čuvala decu kad niko drugi nije hteo. A ona ju je oterala zbog pojačanog televizora. “Budalo jedna,” vrisnula je Milica samoj sebi. “Šta si to uradila?”
Nije tražila jaknu. Nije tražila čizme. Uletela je u papuče, zgrabila ključeve od kapije i izletela napolje kao bez duše. Ledeni vetar joj je probijao tanku majicu, sneg joj je ulazio u papuče, ali nije osećala hladnoću. Osećala je samo strah. Strah da će zakasniti. Trčala je putem, posrćući po ledu, vičući: “Stano! Bako! Stani!” Ali vetar je nosio glas unazad.
Stigla ju je kod seoske raskrsnice, dvesta metara od kuće. Starica je jedva hodala, povijena pod naletima vetra, stežući onu kesu na grudima kao da joj je to jedino blago. Milica ju je zgrabila za ruku. Stana se trgla i okrenula. Lice joj je bilo mokro od suza i istopljenog snega, usne plave. “Pusti me, Milice,” rekla je Stana tiho, bez besa. “Pusti me da idem. Vidiš da samo smetam. Neću da vam kvarim Božić.”
Milica je pala na kolena u sneg, tu na sred puta, grleći staricu oko struka. Nije je bilo briga ko gleda. “Ne ideš ti nigde!” jecala je Milica glasno, nadjačavajući vetar. “Nisi ti nikakav teret, ti si stub one kuće! Ja sam budala! Ja sam nervozna, bezobrazna budala! Udari me, bako, viči na mene, ali ne idi! Kome da se vratim ako ti odeš? Ko će decu da mi blagosilja ujutru? Majko moja…”
To “majko” je prelomilo sve. Stana je ispustila kesu u sneg. Ruka joj je poletela ka Miličinoj kosi. Pomilovala ju je onom rapavom, staračkom rukom koja je znala samo za rad i žrtvu. “Ustani, ćero,” prošaputala je Stana, i njoj su suze krenule jače. “Smrznućeš se. Nemaš jaknu.” “Neka se smrznem,” plakala je Milica. “Ako se ti ne vratiš, ne vraćam se ni ja. Sedećemo ovde u snegu obe.”
Stana se nasmešila, prvi put tog dana. “Luda si, Milice. Ista si ja kad sam bila mlada.” Vratile su se kući zagrljene. Milica je vodila Stanu pod ruku, kao da vodi kraljicu. Kad su ušle u toplu kuću, deca su potrčala baki u zagrljaj. Muž, koji je tek stigao i ništa nije znao, gledao ih je zbunjeno. “Šta je bilo? Gde ste bile?” pitao je. Milica je samo rekla: “Išle smo da vratimo Božić u kuću. Bio nam je pobegao.”
Te večeri, za posnom trpezom, Stana je sedela u čelu stola. Milica joj je sipala najbolji komad ribe, sipala joj vino, titrala joj kao malom detetu. Televizor je bio ugašen. Nije im trebao. U kući je bio mir, onaj pravi, blagosloveni mir koji se ne kupuje poklonima, već se zaslužuje oproštajem.
Dok su lomili pogaču, Milica je uhvatila svekrvu za ruku ispod stola i čvrsto je stisnula. Stana joj je uzvratila stisak. Nisu morale ništa da kažu. Obe su znale da onaj kofer, odnosno kesa, nikada više neće biti spakovan. Jer kuća nije zid i krov, kuća je tamo gde ti neko kaže “oprosti” i “volim te”.
