Spremila je carsku trpezu odvajajući od lekova, a kad joj je sin na Božić otkazao dolazak, starica je uzela korpe i uradila nešto zbog čega ćete zaplakati!
Baka Stana je ustala pre prvih petlova, dok je selo još spavalo pod debelim pokrivačem snega. Iako su joj noge bile teške i otečene od starečke reume, a leđa povijena od godina rada na njivi, tog jutra nije osećala nikakav bol. Bio je Božić, najradosniji dan u godini, jedini dan kada će njena velika kuća, koja je tokom cele godine tiha i bolno prazna, ponovo oživeti smehom njenih unuka. Danima je štedela od svoje male poljoprivredne penzije, odvajala dinar po dinar, uskračujući sebi lekove, samo da bi trpeza bila carska i bogata. Nije htela da se obruka pred snajom koja je iz grada i koja, kako Stana misli, uvek gleda da li je stolnjak ispeglan “pod konac” i da li su tanjiri moderni.
Od rane zore, starom kuhinjom se širio miris domaće supe sa knedlama, sarme koja se lagano krčkala na tihoj vatri “smederevca” i svinjskog pečenja koje je rumenilo u rerni. Stana je umesila veliku česnicu, ukrasila je pletenicama od testa u obliku krsta i golubice, i u nju pažljivo stavila dukat koji je čuvala decenijama u maramici. “Ove godine će ga izvući mali Marko, on je najmlađi,” šaputala je sama sebi, smešeći se blago dok je brašnjavim rukama prekrstila pogaču pre pečenja. Već je zamišljala njihova lica kad uđu sa mraza, rumenih obraza, i viču: “Hristos se rodi, bako, daj kolače!”
Sto u svečanoj sobi bio je postavljen još od sinoć. Najlepši beli heklani stolnjak, koji je vezla kad je bila devojka, kristalne čaše koje se vade iz vitrine samo za krsnu slavu i Božić, i šest tanjira. Za sina Dragana, snaju Maju, dvoje unučadi i nju. Šesti tanjir je bio postavljen sa strane, za “ne daj Bože”, ako neko naiđe, kako stari srpski običaji nalažu – da se putnik namernik ne vrati gladan. Stana je obukla svoju najbolju crnu suknju i čistu belu bluzu, stavila zlatni broš i sela pored prozora da čeka. Gledala je na sat. Bilo je podne. Trebalo je da su već tu.
Telefon je zazvonio tačno u dvanaest i petnaest. Stana je skočila sa stolice brže nego što su joj godine dozvoljavale, srce joj je zaigralo od sreće. Sigurno zovu da kažu da su blizu, da izađe da otvori veliku kapiju da uteraju auto. Podigla je slušalicu, ruka joj je drhtala. “Hristos se rodi, deco moja, golubovi moji!” rekla je veselo, glasom punim ljubavi. Sa druge strane se čuo Draganov glas, ali nekako brz, nervozan, a u pozadini se čula buka, muzika i glasovi nekih nepoznatih ljudi. “Vaistinu, majka, vaistinu. Slušaj, ovaj… nećemo stići danas. Nismo ni krenuli.”
Stana je osetila kako joj se krv ledi u žilama. Dah joj je zastao. “Kako nećete stići, sine? Pa sve je spremno. Supa se hladi. Česnica je vruća. Čekam vas od zore.” “Ma znam, majka, izvini, ali iskrslo nam je nešto u zadnji čas. Kumovi su nas zvali na Kopaonik, krenuli smo jutros rano, gužva je na putu, haos je. Ne isplati nam se da svraćamo sad do sela, izgubićemo ceo dan u putu. Doći ćemo za Uskrs, važi? Evo Maja ti šalje poljubac, deca spavaju pozadi. Moram da vozim, ajde ćao!” I veza se prekinula.
Stana je ostala da stoji nasred sobe sa slušalicom u ruci, dok se iz nje čulo samo ono tužno, monotono “tu-tu-tu”. Spustila je slušalicu na viljušku polako, pažljivo, kao da je od stakla koje može da se razbije. Pogledala je u onaj svečano postavljeni sto. U pečenje koje se pušilo i mirisalo. U česnicu sa dukatom koja je čekala dečije ručice. Tišina u kući odjednom je postala nepodnošljiva, teška kao olovo. Nije bilo smeha, nije bilo radosti. Samo sat koji je kucao na zidu i miris hrane koji joj je sada izazivao mučninu u stomaku.
Suza nije pustila. Stana je bila žena sa sela, gorštakinja, naučena da trpi udarce sudbine na nogama, bez jauka. Ali u grudima ju je peklo, kao da joj je neko živu žeravicu spustio na srce. “Za Uskrs…” prošaputala je gorko u praznu sobu. Znala je da neće doći ni za Uskrs. Njima je ona bila samo obaveza, teret, stara majka na selu kod koje se svraća samo kad se mora, reda radi. Sela je na stolicu, sklopila ruke u krilo i gledala u hranu. Šta da radi sa tolikom hranom? Da jede sama? Nije mogla ni zalogaj da proguta od knedle u grlu. Da baci? Greota je od Boga, hrana se ne baca, pogotovo ne na Božić dok neko gladuje.
A onda joj je pogled pao kroz prozor, na kraj ulice, gde se iz jednog dimnjaka jedva vio tanak sivi dim. Tamo, u jednoj trošnoj kućici od blata i cigle, živela je Nataša. Mlada žena koju je muž ostavio prošle godine, sa troje male dece. Stana je znala da Nataša radi za nadnicu, da čisti tuđe kuće i štale, i da često nemaju ni za hleb. Znala je da danas, na Božić, u toj kući verovatno nema ni pečenja, ni kolača, ni poklona. Stana je naglo ustala. Odlučnost joj je vratila snagu u noge i sjaj u oči. “Nećeš ti, Stano, plakati,” rekla je naglas samoj sebi. “Ima ko će da se raduje. Hristos se rodi za sve.”
Uzela je dve velike pletene korpe iz ostave. U njih je pažljivo, sa ljubavlju, spakovala sve sa stola. I šerpu sa vrućom supom, i tepsiju sa pečenjem, i sarmu u zemljanoj posudi, i rusku salatu. Na vrh druge korpe stavila je česnicu, još toplu, umotanu u belu krpu. Uzela je i veliku kesu sa slatkišima i čokoladama koju je kupila za svoje unuke Marka i Milicu. Obula je gumene čizme, prebacila debeli vuneni šal preko ramena i izašla u sneg. Nosila je teške korpe kao da su pero laka. Gazila je duboku prtinu do kraja sokaka, do one sirotinjske kuće čiji su prozori bili zamagljeni. Stala je pred vrata koja su bila tanka i loša, i pokucala. Jednom, pa drugi put, jače. Vrata su se odškrinula. Na njima se pojavila Nataša, u starom džemperu, iznenađena. “Hristos se rodi, ćero!” viknula je Stana, trudeći se da joj glas ne zadrhti, pružajući pune korpe.
Nataša je stajala na vratima, zatečena, gledajući u pune korpe iz kojih se pušila vruća hrana. Iza njenih leđa provirivale su tri male, čupave glavice – dva dečaka i jedna devojčica, raširenih očiju. “Vaistinu se rodi, baka Stano… Ali, šta je ovo? Otkud vi?” promucala je mlada žena, brišući ruke o kecelju. “Uzimaj ovo, ćero, ruke mi otpadose!” rekla je Stana, gurajući se unutra. “Deca mi ne dolaze, otišli su na planinu, imaju preča posla. A ja spremila kao za vojsku. Greota da se baci, a još veća greota da ja jedem sama i gledam u zid. Ajde, sklanjaj te knjige sa stola, da postavimo Božićni ručak!”
Deca su gledala u Stanu kao u Deda Mraza. Kada je počela da vadi đakonije – rumeno pečenje, sarmu, kolače – soba se ispunila mirisima kakve ova sirotinjska kuća odavno nije osetila. Najmlađi dečak, Lazar, nije mogao da izdrži, pružio je ruku ka činiji sa čvarcima, a Nataša ga je blago udarila po prstima. “Čekaj, sine, da se prekrstimo.” Stana se nasmejala, prvi put tog dana. Onako iskreno. “Pusti dete neka jede, duša malena. Ima svega, hvala Bogu.”
Postavili su sto. Nije bilo kristalnih čaša ni skupog escajga, ali je bilo nečeg mnogo vrednijeg – radosti. Stana je sedela u čelu stola. Gledala je tu decu kako jedu sa takvim apetitom, kako se smeju, kako im se obrazi rumene od toplote i sitosti. Nataša je plakala tiho, skrivajući suze, zahvaljujući joj na svakom zalogaju. “Hvala vam, baka Stano. Spasili ste nas. Jutros sam deci skuvala samo krompir… Nisam imala ni za meso.”
A onda je došao red na česnicu. Stana je uzela pogaču i pozvala decu. “Ajde, pilići, vrtite pogaču! Ko izvuče paru, biće srećan cele godine!” Okretali su česnicu, lomili je rukama. Najmlađi Lazar je zagrizao svoje parče i viknuo: “Bako! Nešto tvrdo!” Iz usta je izvadio veliki, sjajni dukat. Zlato je zasijalo u polumračnoj sobi. Deca su vrištala od sreće. Nataša je prebledela. “Bako… ovo je zlato. Ovo je pravi dukat. Ne možemo mi to da uzmemo, to je za vaše unuke…”
Stana je uhvatila Natašu za ruku i stisnula je čvrsto. “Moji unuci, ćero, imaju sve. Imaju telefone, skije, skupe jakne. Oni za ovaj dukat ne bi ni marili, izgubili bi ga u snegu. A ovom detetu… ovom detetu će to možda promeniti život. Neka ga. To je njegova sreća. Bog je tako hteo.”
Ostala je kod njih do kasno u noć. Pričala im je priče o starim vremenima, pevali su božićne pesme. Kada se vratila u svoju veliku, praznu kuću, Stana više nije bila tužna. Telefon je zazvonio. Bio je sin Dragan. “E majka, stigli smo. Eto, samo da se javim. Jesi li ručala? Jesi li bila usamljena?” Stana je pogledala u ikonu na zidu. Nasmešila se. “Nisam, sine. Nikad nisam imala lepši Božić. Bila sam sa svojom porodicom.” “Kojom porodicom?” pitao je Dragan zbunjeno. “Onom koju mi je Bog poslao,” rekla je Stana i spustila slušalicu. Te noći je spavala mirno, znajući da njena trpeza nije hranila samo gladna usta, već i njenu gladnu dušu.
