Milan je stajao ispred ogledala u uskom hodniku svog stana, pažljivo nameštajući kragnu košulje. Prsti su mu blago drhtali, više od treme nego od godina. Obukao je tamno plavo odelo, ono koje je nosio samo „kad mora“, i nakapao malo starog losiona posle brijanja. Svaki njegov odlazak u dom za stare bio je mali ispit srca, isti već treću godinu zaredom.
Sa stola je uzeo belu ružu, tek kupljenu kod cvećarke Ane, koja ga je uvek pogledala bez pitanja i pružila najlepši cvet. Znala je. Zaključao je stan i polako se spustio niz stepenice. Autobuska vožnja trajala je skoro sat vremena, a Milan je gledao kroz prozor kao kroz stari album – more na koje su išli bez plana, kuću koju nikad nisu završili, rođenja, sahrane, sitne svađe i velika pomirenja.
Dom je bio siv i tih. Na ulazu ga je dočekala negovateljica.
„Dobar dan, gospodine Milane. Vera je danas mirna, ali… ne seća se mnogo. Gleda kroz prozor već satima.“
Klimnuo je glavom. Bio je spreman.
U dnevnoj sobi, pored velikog prozora, sedela je Vera. Kosa joj je bila uredno skupljena, ruke mirno položene u krilo. Gledala je napolje, kao da nekoga čeka. Milan je zastao na trenutak, udahnuo duboko i prišao joj sporim korakom.
„Dobar dan, gospođo“, rekao je blagim glasom.
Vera se okrenula i pogledala ga radoznalo, bez ijedne iskre prepoznavanja.
„Dobar dan“, odgovorila je ljubazno. „Da li ste vi… neko iz uprave?“
Srce mu se steglo, ali se osmeh nije pomerio s lica.
„Ne, ja sam samo jedan prolaznik. Doneo sam vam cvet.“
Pružio joj je ružu. Vera ju je primila, pomirisala i nasmešila se.
„Prelepa je. Moj muž mi je nekada donosio ovakve. Zvao se…“ zastala je. „Zvao se…“
„Milan“, rekao je tiho.
„Da! Milan“, obradovala se. „Divan čovek. Samo ga dugo nema.“
Seli su jedno naspram drugog. Milan joj je pričao o vremenu, o golubovima ispred doma, o nekoj deci koja su se igrala u parku. Ona je slušala, ali je pogled stalno vraćala ka vratima.
„Znate“, rekla je odjednom uznemireno, „on nikad ne kasni. Plašim se da me nije zaboravio.“
Milan je osetio kako mu se grlo steže. Hteo je da vikne istinu, da je zagrli, da joj pokaže godine koje su zajedno proveli. Umesto toga, nagnuo se bliže.
„Ne brinite“, rekao je mirno. „Video sam ga danas.“
Verine oči su zasijale.
„Jeste? Kako je?“
„Dobro je“, slagao je nežno. „Zamolio me je da vam prenesem poruku.“
„Koju?“ prošaputala je.
Milan je uhvatio njene ruke, kao nekada.
„Rekao je da vas voli. Da ste vi njegov ceo svet. I da nikada ne pomislite da vas je ostavio.“
Vera se nasmešila, spokojno, kao dete. Privila je ružu uz grudi.
„Znala sam“, rekla je tiho. „Takav je on.“
Milan je ostao još malo, ćuteći. Zatim je ustao.
„Moram da idem.“
„Hvala vam“, rekla je. „Dođite opet.“
„Hoću“, odgovorio je. „Sutra.“
Izašao je napolje, u hladan vazduh. Dok je čekao autobus, shvatio je da je za nju on samo neznanac. Ali ako je cena njenog osmeha to da on svakog dana iznova glumi stranca – platiće je bez razmišljanja. Jer prava ljubav ne traži da bude prepoznata. Samo da traje.
