Marko i Jelena su bili u braku deset godina. Nekada su se smejali, putovali vozom bez plana, spavali na dušecima kod prijatelja i sanjali kuću s malim dvorištem. Onda je došla godina u kojoj se sve prelomilo. Marko je izgubio posao u firmi koja je propala preko noći, a s tim je izgubio i osećaj da vredi. Dani su mu se pretvorili u sedenje u tišini, čaše koje su se same punile, kratke nade koje su se gasile. Počeo je da sumnja u sve – u sebe, u svet, u Jelenu. U njene kasne dolaske, u telefon koji bi okrenula licem nadole, u poruke koje bi pročitala pa izbrisala. Ljubomora mu je tiho jela razum.
Jelena je radila kao konobarica u kafiću kraj stanice, ali plata je bila smešna. Vraćala se umorna, s nogama koje bride i osmehom koji je pokušavao da bude veseo. Marko je primećivao da se sređuje više nego ranije, da se šminka i oblači haljine koje je volela dok su još imali snage za izlaske. U njegovoj glavi to je postalo dokaz. U njenoj – štit. Nije htela da mu govori koliko su dugovi porasli, koliko ih je strah od isključenja struje stiskao u grudima. Nosila je teret ćutke, verujući da ga štiti od osećaja poraza.
Jednog utorka, Jelena je obukla svoju najbolju crnu haljinu, namirisala se i rekla: „Idem kod drugarice, vratiću se kasno.“ Marko je klimnuo, ali mu je u stomaku zapeklo. Čim su se vrata zatvorila, navukao je jaknu, seo u stari auto i pošao za njom. Vozila je van grada, ka periferiji gde su noću radile samo svetleće reklame motela i poneka pumpa. Marko je stezao volan dok su mu se u glavi nizale slike koje je sam stvorio. Kad je stala ispred oronulog hotela „Grand“, srce mu je potonulo do pete. Parkirao je dalje, u senci, i gledao kako ulazi.
Ušao je za njom u vlažan lobi. Za pultom je dremao krupan, masan čovek. „Tražim damu u crnoj haljini“, promucao je Marko. „Na spratu je, soba 203, radi treću smenu“, rekao je gazda pospano, kao da govori o metli. Marku se zamračilo pred očima. Nije kucao. Vrata su se otvorila uz tresak.
Soba je bila mala i prljava. A na kolenima, sa starom četkom u ruci, ribajući pod pored WC-šolje, bila je Jelena. Šminka joj se razmazala od znoja, haljina joj je bila umrljana deterdžentom. Podigla je glavu i ugledala Marka. Na trenutak su oboje zanemeli, kao da se sudarila dva sveta koja nisu smela da se sretnu.
Marko je gledao u njene ruke – crvene, ispucale od hemikalija. U kantu s mutnom vodom. U kap znoja koja joj je kliznula niz obraz. „Mislio sam…“ jedva je izgovorio. Jelena je ustala, glas joj je zadrhtao. „Radim, Marko. Došla sam da čistim posle smene u kafiću. Trebaju nam pare. Nisam ti rekla jer sam znala da ćeš se slomiti. Htela sam da te sačuvam.“ Reči su iz nje potekle kao voda iz puknute cevi: dugovi, pretnje isključenjem, razgovori za posao posle čišćenja, haljina da bi izgledala pristojno pred poslodavcima.
Na vratima se pojavio gazda, nestrpljiv: „Pauza gotova, soba 204 čeka.“ Marko je stao ispred Jelene, prvi put posle dugo vremena čvrst. „Ona više ne radi ovde.“ Uzeo joj je ruku i poljubio ispucalu kožu. „Idemo kući. Ja ću naći posao. Bilo kakav. Neću više da sediš na kolenima da bi ja stajao uspravno.“
Izašli su iz hotela zajedno, pod treperavim svetlom reklame. Te noći nisu rešili sve probleme. Dugovi nisu nestali, struja se nije sama uključila. Ali su se vratili kući kao tim. Marko je sutradan počeo da traži posao – nosio je džakove na pijaci, radio na istovaru. Jelena je prestala da krije teret. A između njih je prvi put posle dugo vremena bilo više istine nego straha.
