Komšija mu je iz inata posekao trešnju koja mu je bila jedina uspomena na pokojnu ženu, a onda je buknuo požar i desilo se nešto što niko nije očekivao!
Vlado je bio tih i povučen čovek, jedan od onih koji nikome ne bi na senku stali. Otkako je sahranio svoju suprugu Maru, njegova kuća je utihnula, a jedina prava radost bila mu je stara, razgranata trešnja u dnu dvorišta. Mara ju je posadila svojom rukom kad su se uzeli, pre više od trideset godina. To drvo nije bilo samo biljka; to je bio član porodice. Pod njim su slavili slave, pod njim su deca prohodala, a sada, kad su deca otišla u svet, a Mara pod zemlju, trešnja je bila jedini Vladov sagovornik. Svako jutro, Vlado bi skuvao gorku kafu, seo na malu drvenu klupicu ispod krošnje i milovao hrapavu koru. “Evo, Maro, cvetala si opet,” šaputao bi, “biće slatka ove godine.”
Ali, trešnja je imala jednog velikog neprijatelja – prvog komšiju Stojana. Stojan je bio čovek zatrovan onim teškim, crnim balkanskim inatom. Ništa mu nije bilo po volji, ali najviše mu je smetala ta trešnja jer su njene grane prelazile pola metra u njegovo dvorište. “Vlado!” drao se Stojan sa svoje nedovršene terase pune građevinskog materijala. “Seci to đubre! Zaklanja mi sunce! Lišće mi pada u oluk! Imaš dva dana ili ću ja da rešavam stvar!”
Vlado bi ustao, skinuo kapu i mirno, molećivo rekao: “Komšija Stojane, ne mogu. Znaš čija je to ruka sadila. To mi je kao da Maru sečem. Doći ću ja da ti očistim oluk, i lišće ću da pokupim svako jutro, obećavam. Samo je ne diraj, ko Boga te molim.” Stojan bi samo pljunuo u prašinu i promrljao psovku. “Ma bole me uvo za tvoju Maru. Meni smeta i tačka.”
Tog utorka, Vlado je morao u grad, na redovnu kontrolu za pritisak. Autobus je odlazio u sedam ujutru, a vraćao se tek popodne. Selo je bilo mirno. Oko deset sati, tišinu je procepao zvuk koji ledi krv u žilama. Zvuk motorne testere u punom gasu. Stojan je izašao u svoje dvorište. Nije sekao samo grane koje su prelazile kod njega, što bi po zakonu i mogao. Ne. Iz čiste pakosti, popeo se na merdevine i nagnuo preko ograde, zario testeru duboko u glavno stablo, na Vladovoj strani. Testera je urlala, piljevina je letela na sve strane. Trešnja, puna zelenih plodova koji su tek počeli da rude, zatresla se kao živo biće i uz strahovit tresak pala, polomivši pritom i Vladovu drvenu ogradu. Stojan je ugasio testeru, obrisao znoj i nasmejao se. “Eto ti sad hladovina.”
Kada je Vlado izašao iz autobusa, nosio je kesu sa lekovima i vekna hleba pod miškom. Išao je polako uzbrdo. Kad je prišao kapiji, stao je. Kesa mu je ispala iz ruke. Lekovi su se rasuli po putu. Tamo gde je jutros stajala njegova uteha, sada je stajao samo beli, sveže presečeni panj koji je štrčao kao otkinut ud. A njegova trešnja ležala je u blatu, mrtva. Vlado nije vikao. Nije psovao. Nije otišao kod Stojana da se svađa. Samo je ušao u dvorište, pao na kolena pored panja, zagrlio ono preostalo drvo i počeo da jeca. Jecao je glasno, bolno, da se orilo celo brdo. Stojan je sve to gledao sa svog prozora, pijući rakiju. Nije osetio ni trunku kajanja. Mislio je da je pobedio.
Ali, narod kaže da Bog ne plaća svakog utorka, ali kad naplati, kusur ne vraća. Mesec dana kasnije, bio je Sveti Ilija. Vrućina je bila paklena, trava suva kao barut. Stojan je u svom dvorištu, uprkos zabrani i upozorenjima, odlučio da pali neko staro smeće i granje…
Tog Svetog Ilije, vetar je duvao kao da nosi poruku. Stojan je, ignorišući crveno slovo i sušu, zapalio gomilu granja i plastike iza svoje šupe. “Ma šta će meni vetar,” mrmljao je, “ja kontrolišem vatru.” Ali vatra je divlja zver. Iznenadni udar vetra podigao je zapaljeni najlon i bacio ga pravo na Stojanovu drvenu šupu, punu benzina i dasaka. Buknulo je u sekundi. Plamen je liznuo krov, a crni dim je prekrio nebo. Stojan je potrčao da gasi, ali se sapleo i pao. Nagutao se dima. Vatra je krenula prema njegovoj kući. Komšije su izašle, ali su stajale podalje, u strahu. Niko nije hteo da rizikuje život za čoveka koji nikome “dobar dan” nije nazvao godinama.
Vlado je sedeo u svom dvorištu, gledajući u panj. Osetio je miris paljevine. Čuo je vrisku. Pogledao je preko ograde. Video je Stojana kako leži na zemlji, gušeći se, dok mu vatra prži obrve. Vlado je mogao da sedi. Mogao je da kaže: “Neka ga, to je pravda za moju trešnju.” Ali Vlado je ustao. Preskočio je onu polomljenu ogradu kao mladić. Uzeo je svoje baštensko crevo, koje je bilo spojeno na jaku pumpu, i uleteo u dim. Prvo je polio Stojana i izvukao ga na sigurno, vukući ga za kragnu. Zatim je stao pred vatru. Prskao je, gasio, borio se sa stihijom koja je pretila da proguta sve. Do dolaska vatrogasaca, Vlado je uspeo da spreči da vatra pređe na Stojanovu kuću. Izgorela je samo šupa.
Kada se dim razišao, Stojan je sedeo na travi, garav i crn. Pored njega je stajao Vlado, mokar i zadihan. Stojan je podigao pogled. Gledao je u čoveka čiju je dušu motornom testerom isekao pre mesec dana. Gledao je u čoveka koji mu je upravo spasao dom. Stojan je počeo da drhti. Nije plakao zbog straha, plakao je od sramote. Sramota je pekla više od vatre. “Vlado…” promucao je. “Zašto? Ja sam tebi…” “Znam šta si ti meni,” prekinuo ga je Vlado mirno. “Ali ja ne mogu da budem ti. Trešnja je bila drvo, a ti si čovek. Iako si rđav, čovek si.”
Nedelju dana kasnije. Vlado je pio kafu pored panja. Na kapiji se pojavio Stojan. Nije nosio testeru. U rukama je nosio veliku, mladu sadnicu trešnje. Najbolju sortu koja postoji. Ušao je u dvorište, iskopao rupu pored starog panja i posadio je. Ćutke. Kad je završio, prišao je Vladi. “Neće ova nikad biti kao Mara,” rekao je Stojan, gledajući u zemlju. “Ali zalivaću je ja svaki dan, dok sam živ. Da ti pravi hlad.” Vlado mu je pružio šoljicu kafe. “Sedi, komšija. Hladna je, ali je naša.”
Od tog dana, trešnja raste. A raste i jedno neobično prijateljstvo, zaliveno vodom, vatrom i pokajanjem.
