Drugi deo priče (Part 2)
Izašli su iz restorana u tišini koja je još nosila toplinu večeri. Ana je hodala uz Nikolu, rame uz rame, kada ga je ugledala.
Stajao je nekoliko metara dalje, naslonjen na automobil, kao neko ko nije slučajno tu. Marko. Njegovo prisustvo ju je pogodilo iznenada, kao udarac u stomak. Srce joj je zaigralo protiv njene volje. Nikola je primetio kako je usporila korak.
„Ana“, rekao je Marko mirno. „Možemo li da razgovaramo?“
Pogledala ga je kratko, dovoljno da mu jasno stavi do znanja odgovor.
„Ne možemo.“
Okrenula se i nastavila dalje. Nikola ju je pratio ćutke nekoliko trenutaka, a onda tiho pitao:
„Ko je on?“
Zastala je ispod ulične lampe.
„Bivši. Bili smo zajedno dugo… deset godina. Gotovo je. Među nama više nema ničega.“
Pogledala je Nikolu pravo u oči. „Hoću da idem dalje.“
U njegovom pogledu se pojavila sumnja, ali je nije razbio pitanjima. Kao da je, uprkos svemu, odlučio da sačeka — da joj da prostor, nadajući se da će se sama predomisliti i reći više. Poljubili su se, kratko i iskreno. Dogovorili su se da se vide sutradan i svako je krenuo na svoju stranu.
Ali Ana nije mogla da pobegne od sebe.
Kada je stigla kući, telefon je zazvonio. Marko. Znala je zašto zove. Govorio je smireno, bez emocije, kao da računa na njenu slabost.
„Hajde samo da se provozamo“, rekao je. „Ništa više.“
Jedan deo nje je želeo da kaže ne. Drugi deo nije imao snage. Ušla je u auto.
Vozili su u tišini, prema šumi na ivici grada. Nisu pričali o budućnosti, niti o onome što su nekada bili. Marko je bio hladan, sabran, kao neko ko zna zašto je tu. Položio je ruku na njenu nogu. Ana se trgnula i sklonila je.
„Nemoj“, rekla je tiho.
On je povukao ruku, bez izvinjenja i bez reči, ali nije odustao. Ostao je tako nekoliko trenutaka, čekajući da se ona predomisli, kao da je navika učinila svoje. Zatim je ponovo posegnuo — odlučnije. Ana se ovog puta nije pomerila. Nije rekla ništa. Prešli su na zadnje sedište, u tišini u kojoj nije bilo nežnosti, samo navika i trenutak. Bliskost je bila snažna, ali prazna, bez onog osećaja pripadanja koji je nekada postojao.
Kada je sve završeno, Marko je ostao isti — hladan, miran, gotovo ravnodušan. Nije je zagrlio. Nije pitao kako je. Kao da je dobio ono po šta je došao.
Ana je sedela ćutke, gledajući kroz prozor u tamu. Tada je shvatila da tih deset godina nisu bile ljubav, već navika koju je predugo nosila sa sobom. Ta noć nije bila povratak, već konačan kraj.
Vratila se kući sa osećajem kajanja i praznine. Blokirala je Markov broj, bez poruke, bez objašnjenja. Znala je da se tom delu života više ne sme vratiti.
Sutradan se videla sa Nikolom. Bio je pažljiv kao i uvek, ali je osećao da nešto nije u redu. Video je to u njenim očima, u načinu na koji je zastajala između rečenica.
„Osećam da nešto nije u redu“, rekao je mirno. „Ne moraš odmah, ali voleo bih da mi kažeš.“
Ana je spustila pogled. Stalo joj je do njega. Previše da bi ga povredila istinom koju još nije imala snage da izgovori. A Nikola je ostao da čeka — strpljivo, ali svesno da tišina više ne može trajati zauvek.
Nastaviće se…
