U domu za nezbrinutu decu odrastale su Lejla i Mina. Najviše su volele da čitaju. Uveče bi sedele na donjem stepeniku hodnika i delile jednu istu knjigu – Lejla bi čitala naglas, a Mina bi pratila prstom po slovima. Maštale su da će jednog dana imati pravu sobu, sa policom punom knjiga i prozorom koji gleda na svet.
Imale su samo jednu fotografiju.
Na slici su sedele na stepenicama doma, u istim prevelikim jaknama, ozbiljne jer im je rečeno da se ne smeju. Tu sliku je Lejla čuvala ispod dušeka. Govorila je Mini: „Ako nas ikad razdvoje, po ovoj slici ćemo se naći.“
Razdvojile su se jedne jeseni.
Došla je porodica koja je želela da usvoji dete – ali samo jedno. Izabrali su Minu. Lejla im je bila „prevelika“ i „preteška za prilagođavanje“. Dom se nije bunio. Papiri su potpisani, a sestre razdvojene bez pitanja. Mina je otišla držeći tuđu ruku, dok je Lejla ostala na istim stepenicama, sa istom knjigom u krilu i prazninom u grudima.
Prošlo je dvadeset godina.
Obe su se snašle u životu. Lejla je završila školu, zaposlila se u maloj izdavačkoj kući i iznajmila skroman stan pun knjiga. Mina je imala stabilan posao, porodicu koja ju je volela i naviku da često odlazi u biblioteku – jedino mesto gde se uvek osećala potpuno mirno.
Jednog popodneva, u gradskoj biblioteci, posegle su za istom knjigom. Sudarile su se prstima, obe se izvinile u isto vreme i nasmejale toj sitnoj nezgodi. U tom osmehu bilo je nečeg čudno poznatog. Isti pogled, isti način na koji sklanja kosu iza uha. Lejla je osetila stezanje u grudima.
„Možda zvuči čudno… ali da nisi nekad bila u domu?“ pitala je tiho.
Mina je zastala i klimnula glavom.
Lejla je iz torbe izvadila izbledelu fotografiju. Mina je prebledela čim ju je ugledala, ruke su joj zadrhtale. „Ovu sliku… sanjala sam godinama“, prošaputala je.
U tom trenutku, kao da se nešto u obe slomilo i sastavilo u isto vreme. Gledale su se nekoliko sekundi, tražeći potvrdu u očima one druge, a onda su se zagrlile snažno, kao da pokušavaju da nadoknade sve godine u kojima su bile razdvojene. Suze su im se slivale niz obraze, ali su se smejale kroz jecaje, ponavljajući jedna drugoj imena koja su nekada šaputale pred spavanje. Tog dana su shvatile da porodica nije ono što ti život da – već ono što ti srce prepozna, čak i posle dvadeset godina tišine.
