Nikola je svakog jutra dolazio u istu pekaru u isto vreme. U 6:40, pre posla. Nije to radio zbog hleba — mogao ga je kupiti bilo gde — već zbog Ane. Stajala bi iza pulta u beloj kecelji, sa kosom skupljenom u neurednu punđu i tragovima brašna na obrazima. Uvek umorna, ali sa osmehom koji je imao moć da mu popravi dan.
„Kao i uvek?“ pitala bi, već posežući za toplim kiflama.
„Kao i uvek“, odgovarao bi Nikola, i svaki put bi pomislio kako bi voleo da kaže još nešto, ali nikada nije.
Godinama su se gledali preko pulta, razmenjivali sitne šale i poglede koji su trajali mrvicu duže nego što treba. Nikada nisu prešli onu nevidljivu granicu. Ana je u očima nosila tišinu, kao da je iza sebe ostavila nešto teško, a Nikola je naučio da ne pita. Neke stvari se poštuju ćutanjem.
Jednog jutra, Ana nije bila za pultom. Umesto nje stajala je mlađa devojka.
„Ana više ne radi ovde“, rekla je kratko.
Nikola je izašao iz pekare bez hleba. Narednih dana dolazio je u isto vreme, nadajući se da je sve bila greška. Ali pult je ostajao isti, samo bez nje. Tek tada je shvatio koliko mu je deo života nestao.
Prošlo je skoro pola godine.
Jedne kišne večeri, Ana je sedela u malom kafiću u centru grada, gledajući kako kapljice klize niz staklo. Mešala je hladnu kafu i razmišljala o tome kako je naučila da bude jaka. Kako je pobegla od mesta gde je svaki dan gledala nekoga u koga se polako zaljubljivala, a nije smela.
„Ana?“
Podigla je pogled i na trenutak prestala da diše.
Nikola je stajao ispred nje, malo stariji, malo umorniji, ali sa istim onim pogledom koji ju je nekada terao da se raduje jutru. Kiša mu je pokvasila kaput.
„Mogu li?“ upitao je, pokazujući na praznu stolicu.
Razgovor je u početku bio nespretan, pun pauza i opreznih rečenica. Pitali su se gde su, šta rade, kako su. Namerno su zaobilazili ono što je nekada bilo između njih. Ali kako je vreme prolazilo, nešto se polako topilo. Smeh je dolazio lakše. Tišina više nije bolela.
„Hajde na večeru“, rekao je Nikola, gotovo stidljivo.
Ana je oklevala samo trenutak. „Hajde.“
U malom restoranu pričali su o sitnicama, o gradu koji se promenio, o snovima koji su se utišali, ali nisu nestali. Smejali su se kao nekad, ali zrelije, sa više razumevanja. Kao dvoje ljudi koji su preživeli svoje tišine.
Kad su izašli iz restorana, kiša je prestala. Nikola je zastao pod svetlom ulične lampe, pogledao je i tiho rekao:
„Drago mi je što sam te ponovo našao.“
Ana se nasmešila i bez reči ga poljubila. Kratko, nesigurno, ali dovoljno da oboma zadrhti dah.
„Vidimo se opet?“ pitao je.
„Vidimo se“, odgovorila je.
Još uvek pod utiskom večeri, krenuli su niz trotoar, rame uz rame, kad se ispred njih zaustavio automobil. Vrata su se otvorila i iz tame je izašla poznata silueta.
Ana je zastala. Nikola je pogledao u nju i shvatio da ova priča još nije rekla svoju poslednju reč.
Nastaviće se…
