Došao je kod najstrožeg gazde u selu da odradi očev dug, a kad je završio posao, gazda mu je dao kovertu koja ga je srušila na kolena!
U selu Kamenmost, gde sunce prži zemlju a kamen rađa lozu, gazda Stipe je bio zakon. Imao je najveće vinograde, najbolji podrum i reputaciju čoveka tvrdog kao stena. Kod Stipe nije bilo “lako ćemo”. Znalo se – što je njegovo, njegovo je, a dug je svetinja. Mnogi su ga se bojali, neki su ga mrzeli, ali svi su ga poštovali.
Pokojni Jure, dobar čovek ali loše sreće, ostao je Stipi dužan veliku sumu za seme i đubrivo koje je uzeo prošlog proleća. Suša je ubila rod, a onda je Juru ubila bolest, brzo i nenajavljeno. Iza Jure je ostala bolesna žena Marija i sin Ante, dečak od dvanaest godina, tankih ramena ali bistrih očiju.
Selo je brujalo. “Gotovo je,” šaputali su ljudi na bućalištu. “Stipe će im uzeti onu malu kuću i komad vinograda za dug. Ostaće sirotinja na ulici.” Marija je noćima plakala, gledajući u ikonu svetog Ante, moleći za milost koju od Stipe niko nije očekivao. Mali Ante je slušao majčin plač i u njemu je rasla neka čudna, odrasla snaga.
Jednog jutra, dok je sunce tek izlazilo i bojilo krš u zlatno, Ante je obuo očeve stare, prevelike radne cipele. Obukao je čistu košulju i krenuo uz brdo, ka Stipinoj velikoj kamenoj kući. Srce mu je lupalo kao bubanj, ali korak mu je bio čvrst.
Stipe je sedeo na terasi, pio prvu jutarnju kafu i gledao svoje imanje. Kad je video malog Antu kako stoji pred kapijom, mršavog, sa onim velikim cipelama, Stipe je skupio guste obrve. “Šta je, mali? Došao si da moliš da vam ne uzmem kuću?” upitao je Stipe glasom dubokim kao bunar.
Ante je skinuo kapu, stisnuo je u rukama i pogledao gazdu pravo u oči. Glas mu nije zadrhtao. “Dobar dan, gazda Stipe. Nisam došao da prosim. Došao sam da vratim dug.”
Stipe se nasmejao, kratko i oporo. “Ti? A čime, dijete? Klikera i praćki mi ne treba.”
Ante se ispravio koliko je mogao. “Nemam novaca, gazda. Ali imam ruke. Moj otac je umro pošten, neću da mu se ime pominje po zlu. Radiću za vas. Celo leto. Svaki dan, od zore do mraka. Dok ne kažete da smo kvit.”
Stipe je ućutao. Gledao je to dete koje je preko noći postalo čovek. Video je u tim očima onaj stari, zaboravljeni ponos koji se retko viđa. Mogao je da ga otera. Mogao je da uzme zemlju. Ali nešto u njemu, nešto duboko zakopano ispod godina tvrdoće, se pomerilo.
“Dobro,” rekao je Stipe, bacivši opušak. “Ako hoćeš da radiš, radićeš. Ali kod mene nema milosti za decu. Radićeš kao najamnik. Danas krećeš. Onaj donji vinograd, pun je drače i kamenja. Da se očisti do mraka.”
Tog leta, Ante je postao senka u Stipinom vinogradu. Sunce je pržilo, temperatura je išla preko četrdeset stepeni. Drugi dečaci su išli na more, igrali fudbal. Ante je nosio kamenje. Ruke su mu bile pune žuljeva koji su pucali i krvarili. Leđa su ga bolela. Nikad nije zakukao. Nikad nije tražio vode. Dolazio je u zoru, odlazio kad padne mrak. Stipe ga je gledao sa terase, krišom. Video je kako mali pada od umora, pa ustaje i nastavlja. Video je sebe u mladosti.
Došao je rujan. Vinogradi su otežali od roda, a lišće je počelo da dobija onu zlatnu boju. Ante je odradio i zadnji dan berbe. Njegove ruke više nisu bile dečije; bile su crne od zemlje i grožđa, očvrsle. Koža mu je pocrnela od sunca. Stao je pred Stipu poslednji put, gužvajući kapu. “Gazda,” rekao je promuklo, “berba je gotova. Jel’… jel’ dovoljno? Jel’ otac miran?”
Stipe je sedeo za onim istim kamenim stolom. Na stolu je stajala flaša rakije i dva čaše. Pored flaše, stajala je jedna velika koverta. Stipe je dugo gledao dečaka. U grlu mu se steglo nešto što nije osetio godinama. “Sedi, Ante,” rekao je tiho. Dečak je seo na ivicu klupe, spreman da čuje da mora da radi i sledeće godine.
Stipe je gurnuo kovertu prema njemu. “Otvori.”
Ante je drhtavim prstima otvorio kovertu. Unutra je bio papir – očeva menica, onaj strašni dug koji ih je gušio. Preko celog papira, crvenom olovkom, pisalo je velikim slovima: PLAĆENO. A ispod toga, Stipinim krupnim rukopisom: “Plaćeno znojem i čašću.”
Ante je podigao pogled, oči su mu bile pune suza. “Hvala vam, gazda… Hvala vam do neba!” Krenuo je da ustane, da poljubi ruku, ali ga je Stipe zaustavio pokretom ruke. “Čekaj. Nisi video drugi papir.”
Ante je pogledao ponovo u kovertu. Izvukao je drugi dokument. Bio je to ugovor. Ugovor o poklonu. Stipe mu je poklanjao traktor. Ne onaj stari, nego noviji, “Fergusona”, koji je bio parkiran iza kuće.
“Ali… gazda…” Ante je zanemeo. “Ja ovo nisam zaradio… Ovo je previše…”
Stipe je ustao, veliki kao planina, i stavio svoju tešku ruku na dečakovo rame. Glas mu je bio mekši nego ikad. “Slušaj me, sine. Tvoj otac mi je dugovao novac. To si vratio. Ali ovo leto… ovo leto si mi vratio veru u ljude. Pokazao si selu šta znači obraz. A to košta više od svakog traktora. Uzmi to, vozi majku u crkvu i obrađuj svoju zemlju. Ti si sad gazda u svojoj kući.”
Ante je zaplakao. Nisu to bile suze tuge, nego suze ponosa. Stipe ga je ispratio do kapije. Kad je mali Ante seo na traktor i upalio motor, zvuk mašine je odjeknuo selom kao pobednička pesma.
Vozio je kroz selo uzdignute glave. Ljudi su izlazili na kapije, gledali i krstili se. Marija je istrčala pred kuću kad je čula motor. Kad je videla sina kako dolazi na traktoru, sa papirom u ruci koji briše sve njihove muke, pala je na kolena i zahvalila Bogu i Svetom Anti.
A gore, na brdu, Stipe je stajao na terasi i gledao zalazak sunca. Pio je svoju lozu i smeškao se. Tog dana je izgubio traktor i novac, ali je dobio nešto što nije imao godinama – miran san. Znao je da je u onom malom dečaku dobio prijatelja za ceo život, i da će loza u Kamenmostu rađati još dugo, dokle god ima takvih ruku da je neguju.
