…zatekla sam poruku od tog gospodina. Napisao je samo: „Drago mi je što sam vas večeras video. Čuvajte jedno drugo.“ Nisam znala šta da mislim.
Pokazala sam poruku dečku. Umesto ljubomore, potpuno je problijedio. Pitao me kako se čovek zove. Kada sam mu rekla ime, seo je kao da su mu noge otkazale.
Tada mi je priznao da taj čovek nije potpuni stranac. Bio je njegov otac, čovek kog nije video gotovo petnaest godina. Napustio je porodicu dok je moj dečko još bio tinejdžer.
Nisam mogla da shvatim zašto nam nije prišao za stolom. Dečko je rekao da je verovatno znao da ne želi kontakt. Zato je samo platio račun i čekao priliku da vidi kako ću reagovati.
Sutradan je stigla još jedna poruka. Otac je napisao da je teško bolestan i da ne traži oproštaj, već samo pet minuta razgovora pre nego što bude kasno.
Dečko je danima odbijao. Na kraju je pristao da se nađe s njim, ali samo jednom. Vratili su se sa tog susreta potpuno drugačiji ljudi. Otac mu je priznao da nije otišao zbog druge žene, kako je porodica godinama pričala.
Bio je zavisnik od kocke i pobegao je kada su mu dugovi postali opasni za porodicu. Nije to opravdanje, ali je prvi put moj dečko dobio istinu. Čovek je umro nekoliko meseci kasnije. A ona večera koju nam je platio bila je zapravo njegov prvi i poslednji pokušaj da se vrati u život svog sina.
