Jutro u velikoj poslovnoj zgradi uvek je mirisalo na kafu i žurbu. Ljudi su ulazili sa slušalicama u ušima, gledali u telefone, jurili liftove. Jedina koja nikada nije jurila bila je stara čistačica. Dolazila je prva, odlazila poslednja. Imala je tihu naviku da svima poželi „dobro jutro“, i još tišu da se povuče kad je niko ne primeti.
Tog dana je brisala hodnik ispred direktorske kancelarije. Voda iz kante se razlila po pločicama baš u trenutku kada je direktor izleteo iz lifta, nervozan zbog sastanka koji kasni. Stao je u mokro, pogledao cipele i planuo.
„Je l’ ti vidiš kuda ideš?!“ viknuo je.
Nogom je šutnuo kofu. Voda se prosula po hodniku. Starica se trznula, uhvatila za krpu kao za oslonac.
Mlada sekretarica je to videla i spustila pogled. Portir na ulazu je stisnuo vilicu, ali je ćutao. Niko nije rekao ništa. U toj zgradi se znalo ko ima moć.
Čistačica je tiho skupila kofu, obrisala vodu i nastavila da radi. Kasnije je, u garderobi, iz džepa izvadila malu fotografiju – mladića u belom mantilu. Bio je njen sin. Radila je taj posao jer joj je penzija bila mala, a ona je htela da mu pomogne dok je završavao specijalizaciju u bolnici.
Nedelju dana kasnije, direktor je ušao u auto, već na telefonu, razmišljajući o ugovorima i rokovima. Nije primetio kamion koji je izleteo iz sporedne ulice. Sledeće čega se sećao bio je oštar zvuk sirene i mrak.
Probudila ga je bolnička svetlost. Lekari su govorili brzo, sestre su jurile hodnikom. Osećao je kako mu srce lupa u grlu. Rekli su mu da je imao ozbiljno krvarenje i da je nekoliko minuta bio „na ivici“.
Vrata su se otvorila. Ušao je mladi doktor, umoran, sa podočnjacima, ali sa sigurnim glasom. Objasnio mu je šta se desilo i da je operacija prošla dobro.
„Imali ste sreće. Kolega je bio u smeni i reagovao na vreme. Da ste zakasnili još par minuta…“ zastao je.
Direktor je zahvaljivao, stezao čaršav, obećavao sebi da će „usporiti“, da će ceniti život. Kada je doktor izašao, kroz odškrinuta vrata je video staru ženu kako stoji u hodniku. Prepoznao je kapu i pogrbljena leđa. To je bila čistačica iz njegove zgrade. U rukama je držala termos sa supom.
Sestra joj je tiho rekla: „Vaš sin je heroj danas.“
Direktoru je srce preskočilo. Slika mokrog hodnika, njegove cipele, udarac nogom – sve mu je prošlo kroz glavu. Pokušao je da ustane, ali je samo šapat izašao iz grla.
Pozvao je sestru da mu dovede staricu.
Stajala je pored kreveta zbunjeno, kao da se boji da je pogrešila sobu. On je spustio pogled. Prvi put u životu nije imao šta da kaže da se opravda.
„Vaš sin… spasio mi je život“, rekao je tiho. „A ja… ja sam vas ponizio.“
Ruke su joj zadrhtale. Nije plakala. Samo je klimnula glavom, kao neko ko je navikao da prećuti.
„Nije bitno“, rekla je tiho. „Bitno je da ste živi.“
Te reči su ga zabolele više nego sve što je tog dana preživeo.
Posle oporavka, direktor se vratio u zgradu. Prvo što je uradio – pozvao je sekretaricu, portira i još nekoliko zaposlenih. Promenio je pravila: niko više nije „nevidljiv“. Čistačici je ponudio bolje uslove i pomoć. Nije to bila velika kazna za ono što je uradio, ali je bio prvi korak.
A svako jutro, kad bi ulazio u zgradu, sada je prvi pozdravljao nju. I svaki put bi se setio da život ponekad vrati udarac – ali sa razlogom da čovek konačno nauči da gleda druge u oči.
