Kada je otac preminuo, kuća je utihnula. U dvorištu su ostali nedovršeni poslovi, u šupi stari alat, a u sobi njegov kaput koji je još mirisao na duhan i hladan vazduh. Brat i sestra su stajali jedno naspram drugog, umorni od tuge, ali i od onoga što se nije izgovaralo godinama.
Sestra je živela u Nemačkoj. Retko je dolazila, uvek „u žurbi“, uvek sa objašnjenjem da „posao ne čeka“. Kada je brat javio da je otac umro i da treba organizovati sahranu, kratko je odgovorila porukom:
„Poslala sam 50 evra. Nemam sitno kod sebe.“
Brat je dugo gledao u poruku. Znao je koliko zarađuje. Znao je i koliko je puta otac odbijao da od nje traži pomoć, govoreći: „Pusti dete, nek gradi svoj život.“
Bez reči je sahranu platio sam. Pozajmio je novac od komšije, skromno ispratio oca i vratio se u praznu kuću koja je odjednom delovala veća nego ikad.
Posle sahrane su došli da raščiste stvari. Sestra je došla na kratko, sa koferom i hladnim osmehom. Prošla je kroz kuću, pogledala nameštaj, stare slike, puknute pločice u kupatilu i tiho rekla:
„Ovde nema ništa vredno.“
U uglu sobe stajao je mali, zahrđali sef. Godinama je služio više kao podmetač za saksiju nego kao sef. Sestra ga je jedva pogledala.
„To je prazno. Otac je bio siromašan čovek“, rekla je i sutradan se vratila u Nemačku.
Četrdeset dana kasnije, advokat ih je pozvao da dođu. Rekao je da je otac, malo pre smrti, ostavio nalog da se sef otvori pred svedocima. Brat je došao sam. Sestra se javila preko video-poziva, nervozna jer „nema vremena“.
Kada je brava škripnula i vrata sefa se otvorila, iznutra nije izleteo novac. Izašao je uredno složen svežanj papira, stara sveska i jedna mala koverta sa imenom ćerke.
U koverti je bio papir na kome je pisalo:
„Ovo je sve što imam da ti dam.“
Advokat je otvorio svesku. Unutra su bili precizni zapisi: svaki dinar koji je otac godinama odvajao od male penzije. Novac je polako pretvarao u učešće za mali stan u gradu – na ime ćerke. Nije želeo da joj kaže, da je ne optereti. Hteo je da je iznenadi „kad se jednom vrati zauvek“.
Uz papire je bio i ugovor o rezervaciji stana. Rok za uplatu isticao je baš te sedmice. Ako se ne uplati, sve propada.
Sestra je sa druge strane ekrana zanemela. Telefon joj je skliznuo iz ruke. Prvi put je shvatila da „bezvredni“ sef nije čuvao novac za nju – već očevu tišinu, njegovu štednju, njegove godine odricanja.
Brat je ćutao. Nije osećao trijumf. Osećao je samo težinu u grudima. U sefu je bila i poslednja poruka, kratka, napisana drhtavim rukopisom:
„Nisam imao mnogo, ali sam verovao da je ljubav ono što ostaje kad novac nestane.“
Sestra se kasnije javila. Glas joj je bio tih, prvi put bez žurbe.
„Mogu li… mogu li da dođem?“
Kuća je i dalje bila ista. Ali od tog dana, tišina u njoj više nije zvučala prazno – zvučala je kao opomena koja se pamti ceo život.
