Kada sam čula komšinicine riječi, srce mi je počelo lupati kao ludo. Moj rođeni brat, čovjek kojeg sam od malih nogu štitila od svega, ponovo me izdao. Ali ovaj put nije bila u pitanju samo novčana pozajmica. U pitanju je bio krov nad glavom moje djece.
Izvršitelji su mi objasnili da dug iznosi skoro 70.000 maraka, zajedno s kamatama i troškovima. Nisam mogla vjerovati. Brat me je uvjeravao da podiže samo 5.000 maraka kako bi otvorio mali posao.
„Gospođo, vaš stan je naveden kao dodatno osiguranje kredita“, rekao je jedan od njih.
Noge su mi se odsjekle. Taj stan mi je ostavio pokojni muž. Bio je to jedini dom koji smo moja djeca i ja imali.
Odmah sam otišla u banku. Kada mi je službenica pokazala ugovor, ugledala sam svoj potpis na dokumentu koji nikada nisam vidjela.
Shvatila sam da je brat iskoristio moje povjerenje i dokumente koje sam mu dala.
Te večeri nazvala me nepoznata žena.
„Tražite svog brata?“, upitala je hladnim glasom.
„Ko ste vi? Gdje je on?“, povikala sam.
„Ja sam njegova supruga. Ali vi biste trebali znati da on nije onakav kakvim se predstavlja.“
Zanijemila sam. Nisam ni znala da je oženjen.
„Vaš brat ima još jednu porodicu“, nastavila je. „I novac koji je uzeo od vas nije potrošio na posao. Njime je kupio kuću na moje ime.“
Osjetila sam kako mi suze klize niz obraze.
„Zašto mi to govorite?“
Žena je nekoliko trenutaka ćutala, a zatim rekla:
„Zato što je jutros pobjegao i od mene. Ostavio mi je kovertu u kojoj su vaši dokumenti i pismo koje je napisao prije odlaska.“
Zamolila sam je da mi pročita pismo.
Počela je drhtavim glasom:
„Sestro, znam da ćeš me mrziti kada saznaš istinu. Ali sve što sam uradio počelo je onog dana kada je naš otac umro. Postoji nešto što ti majka nikada nije rekla o njegovom nasljedstvu…“
Prekinula sam je.
„Kakvom nasljedstvu? Otac nam nije ostavio ništa!“
„Upravo u tome je problem“, odgovorila je žena. „Ostavio vam je mnogo više nego što mislite.“
Sutradan smo se našle kod advokata. Donijela je sve papire, a među njima i stari testament.
Kada je advokat otvorio dokument, pogledao me i upitao:
„Da li ste znali da je vaš otac prije smrti posjedovao tri kuće i veliki komad zemljišta?“
Odmahnula sam glavom.
„Sve je ostavio vama“, rekao je.
Nisam mogla disati.
„A gdje je sada ta imovina?“
Advokat je dugo gledao u papire, a zatim izgovorio:
„Prepisana je na vašeg brata prije deset godina. Ali postoji nešto još neobičnije. Za prenos vlasništva korišten je potpis vaše majke, iako je ona tada već bila mrtva.“
U tom trenutku bratova supruga izvadila je telefon i pokazala mi fotografiju.
Na njoj je moj brat stajao zagrljen sa ženom koja je nevjerovatno ličila na našu pokojnu majku.
„Ova žena živi s njim posljednjih pet godina“, prošaputala je. „A on je svima predstavlja kao svoju majku.“
Pogledala sam fotografiju još jednom i primijetila mali zlatni lančić oko njenog vrata.
Bio je to isti lančić koji sam vlastitim rukama stavila majci u kovčeg na dan sahrane.
Tada sam shvatila da me brat možda nije lagao samo zbog novca. Neko je godinama skrivao istinu o smrti naše majke, a posljednji dokument u koverti otkrivao je nešto zbog čega sam istog trenutka pozvala policiju…
