Zaova je izvukla prvu fasciklu i nasmijala se. U njoj su bile uplatnice za renoviranje kupatila, školarinu za djecu i računi za zajedničke troškove. Rekla je da su to sitnice koje svaka žena plaća. Onda sam otvorila drugu fasciklu i pružila joj ugovor koji je potpisao moj pokojni otac.
Kada smo kupovali stan, otac je prodao dio imanja i dao nam novac za učešće. Nije tražio da ga spominjemo niti da mu se vraća, ali je insistirao da se sve zabilježi. Poslije sam i sama godinama otplaćivala rate dok je muž pokušavao da pokrene posao.
Zaova je ćutala kada je vidjela iznose. Muž je gledao u papire kao da ih nikada ranije nije vidio, iako je dobro znao odakle je stigao svaki dinar. Najviše me boljelo što je mogao jednom rečenicom da je zaustavi, a izabrao je tišinu.
Rekla sam im da svoj doprinos ne pominjem da bih pobijedila u svađi, nego zato što više ne pristajem da budem gost u vlastitom životu. Da li je stan samo muževljev ili zajednički, utvrdićemo na osnovu vlasničkih papira i zakona, a ne prema tome ko glasnije govori za stolom.
Zaova je pokušala da promijeni temu. Tada je zazvonio telefon i javio se moj muž. Pozvala ga je banka zbog dokumentacije za kredit koji je nedavno tražio, a meni o tome nije rekao ništa. Odmah sam razumjela zašto je sestra toliko insistirala da se stan vodi samo na njega.
Te noći nisam potpisala nijedan papir. Zakazala sam razgovor s advokatom i prvi put mirno izgovorila da neću dozvoliti da se porodična imovina koristi bez mog znanja. Muž je rekao da pretjerujem, ali sam mu odgovorila da je problem upravo to što sam predugo ćutala. Biste li ostali u braku nakon što otkrijete takvo skrivanje novca?
