Čovjek u tamnom odijelu gledao je čas u mene, čas u mog brata. Zvao se Aleksandar i bio je vlasnik kompanije s kojom je moj brat pokušavao sklopiti važan ugovor. Kad mi se obratio, nije rekao ništa o poslovima. Samo me pitao jesam li ja žena koja je prije nekoliko godina pomogla njegovoj majci.
Sjetila sam se starije gospođe koja je pala ispred prodavnice. Odvela sam je u ambulantu i ostala s njom dok nije stigao sin. Nikada nisam uzela novac koji mi je nudila, jer nisam uradila ništa što ne bih poželjela da neko uradi za moju majku. Nisam znala da je Aleksandar taj sin.
Prišao mi je i rekao da je njegova majka često pričala o meni. Potom je pogledao mog brata, koji je nekoliko minuta ranije gostima objašnjavao da sam došla pomagati oko posluživanja. „Čudno“, rekao je mirno, „meni ste svoju sestru predstavljali kao nekoga kome dugujete zahvalnost.“ Brat je pokušao promijeniti temu.
Aleksandar ga je zaustavio. Rekao je da ne želi ulaziti u posao s čovjekom koji se stidi vlastite porodice. U sali se čulo samo zveckanje pribora. Bratova žena je spustila čašu, a ja sam poželjela nestati. Nije mi bilo prijatno što je javno osramoćen, iako je on to upravo uradio meni.
Izašla sam na terasu da se smirim. Brat je došao za mnom, ljut, tvrdeći da sam mu uništila najvažniji dogovor u životu. Tada sam shvatila koliko duboko ide njegova oholost: čak ni u tom trenutku nije mislio na svoju uvredu. Rekla sam mu da posao nije propao zbog moje haljine, nego zbog njegovih riječi.
Poslije nekoliko dana nazvao me je i prvi put rekao da mu je žao. Nisam odmah oprostila. Aleksandar je ipak pristao na novi poslovni razgovor, ali samo uz jasne uslove. Brat danas zna da se ugled ne kupuje skupim odijelom. Biste li mu vi pružili drugu šansu?
