Iz torbe je izvadila staru, požutelu kovertu i pružila mi je drhtavim rukama.
„Moj otac je preminuo pre tri dana. Pre nego što je otišao, zamolio me je da pronađem čoveka koji ga je godinama vozio autobusom. Rekao je da vam ovo moram lično predati.“
Otvorio sam kovertu i unutra pronašao nekoliko novčanica, staru fotografiju i pismo napisano drhtavim rukopisom.
Na početku je pisalo:
„Dragi prijatelju, možda ti nikada nisam rekao koliko si mi značio. Svakog jutra ulazio sam u tvoj autobus, ne zato što sam morao negde da stignem, već zato što nisam imao kome da se vratim.“
Osetio sam knedlu u grlu i nastavio da čitam.
„Pre pet godina izgubio sam suprugu. Od tada je moja kuća postala prazna i tiha. Jedino što me je radovalo bio je odlazak na autobusku stanicu. Ti si me svakog jutra pozdravljao osmehom, pitao kako sam i nikada nisi pokazao da ti smetam.“
Žena je počela da plače.
„Znate, moj otac je poslednjih godina bio veoma usamljen. Živela sam daleko i retko sam dolazila. Ali svaki put kada bismo razgovarali, pričao mi je o jednom dobrom vozaču.“
Nastavio sam da čitam pismo.
„Znam da nemaš mnogo novca. Video sam kako jednom putniku daješ novac za kartu kada nije imao dovoljno. Video sam i kako pomažeš starijima da uđu u autobus. Zato sam svakog meseca ostavljao nešto novca sa strane. Želeo sam da ti se zahvalim.“
Na dnu pisma stajalo je:
„U koverti je 5.000 evra. Nije to plaćanje za vožnju, već poklon čoveku koji mi je svojim malim gestovima vratio volju za životom.“
Nisam mogao da zaustavim suze.
Ali onda je žena izvadila još jedan papir i rekla:
„To nije sve. Otac vam je ostavio još nešto. Ovo je njegova poslednja želja.“
Pružila mi je dokument na kojem je pisalo da mi ostavlja svoj stari automobil.
Pogledao sam je zbunjeno.
„Zašto baš meni? Pa ja sam samo vozio autobus!“
Nasmešila se kroz suze i odgovorila:
„Upravo zato. Vi ste bili dobri prema njemu, a da niste očekivali ništa zauzvrat.“
Tog dana sam shvatio nešto što nikada neću zaboraviti: nekome naš običan pozdrav može biti najlepši deo dana, a malo pažnje može značiti više nego što možemo zamisliti.
Od tada svakog jutra, kada prođem pored stanice na kojoj je ulazio, pogledam njegovo prazno sedište i tiho kažem:
„Dobro jutro, prijatelju. Danas mi nedostaješ.“
