„Blago tebi, prijatelju, tvoja žena je kod kuće, a ti možeš da radiš šta hoćeš. Da sam na tvom mestu, odavno bih našao neku drugu.“
U snu sam jasno čula te reči, a zatim mužev odgovor:
„Nije sve onako kako izgleda. Moja žena ne zna ni polovinu onoga što se ovde dešava.“
Budila sam se oblivena znojem. Nisam znala zašto mi se baš taj razgovor stalno vraća u mislima.
Danima sam pokušavala da ignorišem neprijatan svrab i nemir koji me je obuzimao. Na kraju sam zakazala pregled kod ginekologa.
Doktorka me je pažljivo saslušala i obavila pregled.
„Imate upalu i potrebno je da uradimo dodatne analize“, rekla je. „Svrab može imati više uzroka, pa nećemo ništa zaključivati unapred.“
Pitala me je kada sam poslednji put bila intimna sa suprugom.
„Pre skoro dva meseca. On radi u inostranstvu.“
Doktorka je klimnula glavom i objasnila mi koje analize treba da uradim.
Tri dana kasnije pozvali su me iz ordinacije.
„Gospođo, stigli su rezultati. Potrebno je da dođete na razgovor.“
Osetila sam kako mi se stomak steže.
Kada sam stigla, doktorka mi je objasnila da je jedna od analiza pokazala polno prenosivu infekciju.
„Ali to je nemoguće!“, uzviknula sam. „Ja nikada nisam prevarila muža!“
„Ovakav nalaz sam po sebi ne može da nam kaže kada je infekcija nastala niti od koga je preneta“, odgovorila je mirno. „Važno je da dobijete odgovarajuću terapiju i da se vaš partner takođe testira.“
Izašla sam iz ordinacije potpuno izgubljena.
Sedela sam u automobilu skoro sat vremena, pokušavajući da shvatim šta se dogodilo.
Te večeri pozvala sam muža.
„Moramo ozbiljno da razgovaramo.“
„Šta se desilo, ljubavi?“
„Bila sam kod doktorke. Pronašli su mi infekciju. Rekla je da i ti moraš da se testiraš.“
Sa druge strane nastala je duga tišina.
„Jesi li tu?“, upitala sam.
„Jesam“, odgovorio je neobično tihim glasom.
„Imaš li nešto da mi kažeš?“
„Ne preko telefona. Dolazim sutra kući.“
Prvi put za petnaest godina braka nisam mu rekla da jedva čekam da ga vidim.
Sutradan se pojavio na vratima sa malim koferom. Nije me zagrlio kao obično.
Seo je za kuhinjski sto i spustio glavu.
„Pre nego što počneš da me ispituješ, moram nešto da ti priznam.“
Srce mi je lupalo kao ludo.
„Reci.“
„Pre četiri meseca napravio sam najveću grešku u životu.“
Osetila sam kako mi suze naviru.
„Prevario si me?“
Klimnuo je glavom.
„Jednom. Bio sam na poslovnoj večeri. Popio sam previše i završio sa ženom koju sam upoznao te večeri. Nema opravdanja za ono što sam uradio.“
Nisam mogla da izgovorim nijednu reč.
Čovek kome sam verovala više nego sebi, otac moje dece, upravo mi je priznao da je pogazio sve što smo gradili.
„A kada si planirao da mi kažeš?“, upitala sam.
„Nikada“, prošaputao je. „Mislio sam da mogu da zaboravim i da nastavimo dalje.“
Tada sam shvatila da me nije najviše bolela sama prevara, već činjenica da je mogao svakodnevno da me gleda u oči i govori da me voli.
Ustala sam od stola.
„Želim da odeš. Treba mi vremena da razmislim.“
Počeo je da plače.
„Molim te, nemoj da uništimo porodicu zbog jedne greške.“
Pogledala sam ga i rekla:
„Nisam ja ta koja je ugrozila našu porodicu.“
Spakovao je nekoliko stvari i otišao kod svojih roditelja.
Mislila sam da je to kraj naše priče.
Ali tri dana kasnije dogodilo se nešto što nisam mogla ni da zamislim.
Na vrata mi je pokucala nepoznata žena.
Imala je oko trideset pet godina i u rukama držala belu kovertu.
„Izvinite što dolazim nenajavljena. Vi ste supruga Marka Petrovića?“
„Jesam. Ko ste vi?“
Žena je duboko udahnula.
„Ja sam osoba zbog koje je vaš muž pre nekoliko dana došao kući.“
Osetila sam kako mi se noge odsecaju.
„Vi ste ta žena?“
„Jesam. Ali nisam došla da vam se pravdam. Došla sam jer mislim da zaslužujete da znate celu istinu.“
Pružila mi je kovertu.
Unutra su bile fotografije mog muža, kopije avionskih karata i jedan dokument.
Pogledala sam datume.
Na fotografijama su bili zajedno više puta, tokom poslednje dve godine.
„Rekao mi je da se to dogodilo samo jednom“, prošaputala sam.
Žena je spustila pogled.
„Lagao vas je. Ali postoji nešto još važnije.“
Izvadila je telefon i pokazala mi poruku koju joj je moj muž poslao prethodne večeri.
Na ekranu je pisalo:
„Nemoj joj govoriti za dete. Ako sazna, izgubiću sve.“
Osetila sam kako mi se svet ruši.
„Kakvo dete?“, upitala sam drhtavim glasom.
Žena je počela da plače.
„Pre šest meseci rodila sam devojčicu. Vaš muž zna za nju od prvog dana.“
Nisam mogla da verujem šta čujem.
Ali onda je izgovorila rečenicu koja me je još više pogodila.
„On vam nije rekao ni pravi razlog zbog kojeg toliko radi u inostranstvu. Njegov posao nije ono što mislite. A novac koji svakog meseca šalje kući samo je mali deo onoga što zaista zarađuje.“
Pogledala sam dokument koji mi je pružila.
Na njemu je stajalo ime kompanije, iznos od nekoliko stotina hiljada evra i potpis mog supruga.
Tada sam shvatila da prevara možda nije bila jedina tajna koju je godinama skrivao od mene…
Fiktivna priča.
