Vrata je otvorila žena s mojim licem. Nosila je moju kućnu majicu i držala šolju koju sam dobila od majke. Nije vrisnula kada me ugledala. Samo je rekla mužu da je došla ona stanarka o kojoj mu je pričala, pa počela da zatvara vrata.
Gurnula sam ruku između njih i izgovorila ime našeg sina. Muž je ustao, ali me pogledao kao stranca. Rekao je da nemaju djecu. Iza njega sam vidjela zid na kojem su nekada bile fotografije našeg dječaka. Sada su tamo visile slike pejzaža. U tom trenutku strah za sebe zamijenio je strah da je neko izbrisao i njega.
Potrčala sam prema liftu. Na metalnoj pločici sada je bilo urezano dugme minus jedan. Pritisnula sam ga i spustila se u isti žuti hodnik. Sandučić s mojim prezimenom bio je otvoren. Unutra sam pronašla ključ i poruku: „Ne uzimaj ono čega si se sama odrekla.“
Godinu ranije, poslije teške svađe, rekla sam da bih dala sve za život u kojem nisam ni žena ni majka. Nisam to mislila, ali žena koja je stajala na kraju hodnika sada je ponavljala moje riječi. Rekla je da je samo prihvatila ponudu. Iza nje su se otvarala vrata stanova, a na svakima je bila druga verzija mog imena.
U jednom sam čula sina kako doziva mamu. Krenula sam prema glasu, ali sam ugledala njegovu fotografiju na stolu, uz crnu traku. U drugom je bio odrastao i nije me prepoznavao. Tek iza trećih vrata čula sam njegovo obično gunđanje zbog domaćeg zadatka. Nikada mi taj zvuk nije bio draži. Sin me te večeri pitao zašto ga toliko gledam. Rekla sam da mi je nedostajao. Nije razumio, ali mi je pružio ruku i zamolio da ostanem dok ne zaspi.
Ušla sam i našla se u svom hodniku, s kesom iz prodavnice u ruci. Muž me pitao gdje sam toliko dugo. Zagrlila sam obojicu prije nego što sam odgovorila. Sutradan sam otišla stepenicama. Na liftu je nestala metalna pločica, ali u džepu kaputa još imam tuđi ključ. Da li biste vjerovali da ste se vratili u svoj život ili biste se stalno pitali ko sada živi iza drugih vrata?
