„Tata, mama me je danas pitala da li bih voljela da živim kod nje.“
Zastao sam. Nisam želio da pokažem koliko me je ta rečenica pogodila, pa sam je samo pitao šta joj je odgovorila.
Spustila je pogled i tiho rekla:
„Rekla sam joj da bih voljela da je viđam, ali da je moj dom ovdje, sa tobom.“
Jedva sam zadržao suze.
Onda je iz džepa izvadila malu fotografiju. Na njoj je bila njena majka dok ju je držala kao bebu.
„Mama mi je rekla da nije otišla zato što me nije voljela. Rekla je da je tada napravila najveću grešku u životu.“
Nisam znao šta da kažem. Godinama sam se pitao hoće li doći dan kada ću morati da joj objasnim zašto je njena majka otišla. A sada je majka sama pokušavala da se vrati u njen život.
Zagrlio sam ćerku i rekao:
„Nikada ne moraš da biraš između nas. Ja sam tvoj tata i uvijek ću biti tu. Ako želiš da upoznaš svoju mamu, neću ti to braniti.“
Tada me je pogledala i izgovorila nešto što nikada neću zaboraviti:
„Znam, tata. Ali mama mi je danas rekla još nešto o tebi… nešto što kaže da ti nikada nisi imao hrabrosti da mi priznaš.“
U tom trenutku sam shvatio da razgovor koji sam godinama odlagao više nisam mogao izbjeći.
