U fascikli su bili računi i izvodi koje sam mjesecima čuvala. Sin ih je listao, a lice mu je postajalo sve ozbiljnije.
Dok sam ja štedjela na hrani i lijekovima da bih njima povremeno dala novac, oni su uzeli novi automobil na kredit, nekoliko puta išli na vikend-putovanja i kupovali stvari koje im uopšte nisu bile neophodne.
Pogledala sam sina i rekla:
„Sjećaš li se kada si rekao da meni ne treba toliko novca?“
Spustio je pogled.
„Mama, pogriješio sam.“
Snaha je pokušala da objasni:
„Nismo mislili ništa loše. Samo nam je bilo teško.“
Tada sam otvorila posljednju stranicu fascikle. Bio je to spisak svega što sam im dala tokom prethodne tri godine. Kada je sin vidio konačan iznos, ostao je bez riječi.
„Ovo si sve dala nama?“
„Jesam. I nikada nisam tražila da mi vratite. Ali od danas moja penzija pripada meni. Od nje ću kupovati lijekove, hranu i ono što mi je potrebno. Ono što ostane, potrošiću kako ja želim.“
Snaha je tiho rekla:
„Ali porodica treba da pomaže jedni drugima.“
Pogledala sam je i odgovorila:
„Upravo tako. Samo što pomoć nije kada uzimate od nekoga ko ima manje od vas.“
Sin je tada ustao, zagrlio me i rekao da više nikada neće tražiti ni marku.
A ja sam mu odgovorila:
„Ne želim obećanje. Želim da naučiš da majčina ljubav nije račun u banci sa kojeg možeš podizati kad god ti zatreba.“
