Nekoliko sedmica kasnije zima je pokazala zube. Snijeg je padao cijelu noć, a drva u šupi nestajala su mnogo brže nego što sam očekivala.
Jednog jutra začula sam kamion ispred kuće. Izašla sam i ugledala čovjeka kako istovara dvije pune prikolice drva.
„Mora da ste pogriješili adresu“, rekla sam.
Čovjek se nasmijao.
„Nisam. Sve je plaćeno.“
Pomislila sam da je sin ipak pronašao način da mi pomogne. Odmah sam ga nazvala.
„Sine, hvala ti za drva.“
Nastala je tišina.
„Mama, kakva drva? Nisam ništa naručio.“
Zbunila sam se. Pitala sam čovjeka ko je platio, ali samo je rekao:
„Rečeno mi je da vam ne kažem.“
Tek nekoliko dana kasnije saznala sam istinu.
U prodavnici me zaustavila moja snaha. Spustila je pogled i tiho rekla:
„Ja sam poslala drva.“
Ostala sam bez riječi.
„Zašto mi nisi rekla?“
Oči su joj se napunile suzama.
„Čula sam vaš razgovor sa sinom. On stvarno nije imao novca, ali mene je boljelo što ćete zimu provesti u hladnoj kući. Prodala sam narukvicu koju sam dobila prije mnogo godina. Nisam željela da znate jer biste sigurno odbili.“
Uhvatila sam je za ruku.
Tog dana shvatila sam da sam godinama pogrešno mislila da snahi nije naročito stalo do mene.
Ponekad ljubav ne dolazi od osobe od koje je očekujemo, niti se pokazuje velikim riječima.
Ponekad stigne pred kuću u dvije prikolice drva.
