Izašla je iz zgrade i krenula niz ulicu. Držao sam odstojanje da me ne primijeti. Nakon nekoliko minuta zaustavila se ispred malog kafića, pogledala oko sebe i ušla.
Prišao sam bliže i kroz prozor ugledao upravo komšijinog sina. Sjedio je za stolom i čekao je. Srce mi je počelo lupati, ali nisam želio donositi zaključke prije nego što čujem o čemu se radi.
Ušao sam i sjeo za sto iza njih, dovoljno daleko da me ne primijete. Tada sam čuo kako mu moja žena govori:
„Moraš prestati. Moj muž je danas vidio kako me gledaš. Ne želim da zbog tvojih gluposti pomisli nešto što nije istina.“
Mladić se nasmijao i odgovorio:
„Pa samo se šalim. Nisam mislio ništa ozbiljno.“
Ona ga je pogledala ozbiljno:
„Možda je tebi šala, meni nije. Volim svog muža i ne želim nikakve probleme. Ako još jednom budeš tako gledao ili dobacivao, reći ću sve tvom ocu.“
U tom trenutku osjetio sam ogromno olakšanje. Shvatio sam koliko sam brzo u svojoj glavi napravio cijelu priču, a da nisam znao istinu.
Tiho sam izašao prije nje i vratio se kući. Kada je stigla, sjela je pored mene i rekla:
„Moram nešto da ti ispričam.“
Pogledao sam je i odgovorio:
„Znam. I žao mi je što sam posumnjao u tebe.“
Te večeri smo dugo razgovarali. Tada sam shvatio nešto važno — ono što vidimo ponekad izgleda potpuno drugačije od onoga što se zaista dešava.
