…da u krevetiću nema naše bebe.
Umjesto nje, na jastuku je ležala mala bijela koverta.
Ruke su mi se tresle dok sam je otvarao. Unutra je bila stara fotografija bebe i kratka poruka:
„Sada znaš kako je meni bilo prije 25 godina.“
Odmah sam probudio suprugu. Čim je vidjela fotografiju, počela je plakati.
„Znam ko je ovo ostavio“, rekla je.
Nisam razumio o čemu govori.
Tada mi je priznala nešto što mi nikada ranije nije ispričala. Kada je bila beba, njena majka ju je ostavila kod rođaka i nestala. Godinama kasnije pokušala je ponovo uspostaviti kontakt, ali moja žena nije željela ni da je vidi.
„Misliš da je ona uzela našu bebu?“
Nije stigla odgovoriti.
Telefon joj je zazvonio.
Nepoznat broj.
Javila se i uključila zvučnik.
Sa druge strane čuo se ženski glas:
„Ne paničite. Dijete je dobro.“
Odmah sam zahtijevao da nam kaže gdje je beba.
Žena je samo odgovorila:
„Siđite do recepcije. Tamo vas nešto čeka.“
Potrčali smo niz hodnik.
Recepcioner nam je pružio još jednu kovertu koju je, kako je rekao, nekoliko minuta ranije ostavila starija žena.
Unutra je bio ključ sobe broj 214.
Naša soba bila je 216.
Potrčali smo do susjednih vrata i otključali ih.
Beba je mirno spavala u krevetiću.
Pored nje je sjedila žena od šezdesetak godina.
Moja supruga se ukočila.
„Mama?“
Žena je ustala i rekla:
„Nisam došla da vam naudim. Došla sam da ti konačno kažem zašto sam te prije 25 godina ostavila.“
A onda je iz torbe izvadila dokument.
Kada ga je supruga pročitala, sjela je na krevet i samo ponavljala:
„Ovo nije moguće…“
Na dokumentu je bilo ime njenog oca.
Ali čovjek čije je ime tamo pisalo bio je neko koga sam i ja veoma dobro poznavao…
