Kad sam se vratio s posla, pred kućom je stajalo vozilo hitne pomoći. Srce mi je preskočilo. U hodniku sam zatekao djevojku kako drhti i njenog brata kako razgovara s ljekarima. Nije im bilo ništa: starijoj komšinici preko puta pozlilo je na stepenicama, a njih dvoje su je primijetili kroz prozor, pozvali pomoć i ostali uz nju.
Narednih dana su joj donosili namirnice, popravljali roletnu i pitali treba li joj nešto iz apoteke. Ja sam mislio da sam učinio veliko djelo time što sam im dao sprat bez kirije, a onda sam shvatio da su u nekoliko dana upoznali pola ulice bolje nego ja za tri godine. Sestra je studirala medicinu, brat elektrotehniku. Radili su vikendom i slali novac majci, zbog čega nisu mogli platiti depozit za stan.
Jedne večeri našao sam kovertu pod vratima. U njoj je bila kirija za tri mjeseca i poruka: „Ne želimo da misliš da koristimo tvoju dobrotu.“ Otišao sam gore da im vratim novac. Brat je uporno tvrdio da će se odseliti ako ga ne uzmem. Predložio sam dogovor: neka novac ostane kod njih kao fond za diplomu, a neka mi, kad budu mogli, pomognu da sredim dotrajalu instalaciju u kući.
Prošla je godina. Kad je nestalo struje usred zime, brat je odmah našao kvar i pozvao ovlašćenog majstora. Sestra je u međuvremenu našoj komšinici pomogla da zakaže preglede koje je mjesecima odlagala. Na proslavi njihovog završetka studija komšinica je izvadila staru fotografiju. Na njoj su bili moj pokojni otac i njihov djed, zagrljeni ispred iste kuće.
Ispostavilo se da je njihov djed nekad pomogao mom ocu da pronađe posao u Austriji. Ni oni ni ja to nismo znali kada sam ih zaustavio na ulici. Komšinica je prepoznala njihovo prezime, ali je čekala da bude sigurna. Niko nikome nije dugovao sprat ni uslugu. Ipak, činilo mi se da se jedan davni krug dobrote zatvorio baš tamo gdje je počeo. Oni su ostali još godinu dana, a kuća više nikad nije djelovala prazno.
