Prišla sam prednjim vratima i već htjela pozvoniti kada sam kroz prozor ugledala starije dvoje djece kako spremaju doručak. Jedno je držalo bebu, drugo je postavljalo sto. Nije bilo svađe, galame ni nereda koji sam očekivala.
Kada su me ugledali, potrčali su prema vratima.
„Bako, stigla si! Mama nam je rekla da danas dolaziš!“
Ta riječ — bako — potpuno me zatekla. Nikada ih nisam smatrala svojim unucima jer nisu bila djeca mog sina. Ali očigledno su oni mene odavno smatrali svojom bakom.
Snaha je izašla iz sobe i pružila mi novac koji smo dogovorile.
„Evo za njih dvoje, kao što ste tražili.“
Pogledala sam novac, pa djecu koja su stajala pored mene. Starija djevojčica tada je tiho rekla:
„Mama, zašto baka mora da dobije novac da bi bila sa nama, a za bebu ne mora? Zar mi nismo njeni unuci?“
Nisam znala šta da odgovorim.
Cijelog dana ta rečenica mi nije izlazila iz glave. Djeca su bila divna. Pomagala su mi oko bebe, pospremila igračke i čak napravila palačinke za sve nas.
Kada se snaha vratila s posla, vratila sam joj novac.
„Ne treba mi.“
Zbunjeno me pogledala.
„Ali tako smo se dogovorile.“
Odmahnula sam glavom i rekla:
„Pogriješila sam. Ako su oni prihvatili mene kao baku, vrijeme je da i ja njih prihvatim kao svoje unuke.“
Tada su me oboje zagrlili.
Tek tada sam shvatila da porodicu ne određuje samo krv. Ponekad je dovoljno da vas neko iskreno prihvati kao svog.
