BAKA JE 28 GODINA SVAKOG BOŽIĆA POSTAVLJALA JEDAN TANJIR VIŠE ZA STO, IAKO NIKO NIJE ZNAO ZA KOGA — KADA JE UMRLA, UNUKA JE ISPOD TOG TANJIRA PRONAŠLA PORUKU: „JELENA, AKO SE ON IKADA POJAVI NA VRATIMA, NEMOJ GA ZVATI STRANCEM. ON JE TVOJ OTAC, A ČOVJEK KOJI TE JE ODGOJIO ZNAO JE SVE.“
Jelena je imala 36 godina.
Otkad pamti, baka Milica imala je neobičan običaj.
Svakog Božića postavljala bi sto za cijelu porodicu.
A onda bi dodala još jedan tanjir.
Prazna stolica uvijek je stajala pored prozora.
„Bako, ko ovdje sjedi?“, pitala je Jelena kao djevojčica.
Milica bi samo odgovorila:
„Neko ko još nije pronašao put kući.“
Tako je bilo 28 godina.
Porodica se vremenom prestala raspitivati.
A onda je Milica umrla u 84. godini.
Prvi Božić bez nje bio je tih.
Jelena je odlučila nastaviti bakin običaj.
Postavila je dodatni tanjir.
Kada ga je podigla, ispod njega je pronašla zalijepljenu kovertu.
Na njoj je bilo njeno ime.
JELENA.
Otvorila ju je.
„AKO SE ON IKADA POJAVI NA VRATIMA, NEMOJ GA ZVATI STRANCEM.“
Jelena je nastavila čitati.
„ON JE TVOJ OTAC.“
Ruke su joj zadrhtale.
Njen otac Zoran sjedio je samo nekoliko metara dalje.
„Tata… šta ovo znači?“
Zoran je pogledao pismo.
Lice mu je problijedjelo.
„Gdje si to pronašla?“
„Ispod bakinog tanjira.“
Zoran je ustao.
„Baci to.“
„Zašto?“
„Zato što je Milica pred smrt bila zbunjena.“
Jelena je nastavila čitati naglas:
„ČOVJEK KOJI TE JE ODGOJIO ZNAO JE SVE.“
U sobi je nastala tišina.
„Tata?“
Zoran je spustio glavu.
„Nisam ti biološki otac.“
Jelena je pomislila da se šali.
„Trideset šest godina te zovem tata.“
„I uvijek ću ti biti otac.“
„Ko je onda on?“
Zoran nije odgovorio.
Umjesto toga otišao je do starog ormara.
Izvadio fotografiju.
Na njoj je Jelenina majka Vesna stajala pored mladog muškarca.
Jelena ga nikada ranije nije vidjela.
Na poleđini je pisalo:
„VESNA I DAMIR — 1989.“
„Ko je Damir?“
„Tvoj biološki otac.“
„Gdje je?“
„Ne znam.“
„Je li živ?“
„Mislim da jeste.“
Jelena je bila bijesna.
„Zašto mi niko nije rekao?!“
Zoran je počeo plakati.
„Jer je Damir nestao prije nego što si rođena.“
„Ostavio je mamu?“
„Ne.“
„Šta se dogodilo?“
„Neko ga je natjerao da ode.“
„Ko?“
Zoran je pogledao prema bakinoj praznoj stolici.
„Milica.“
Jelena se ukočila.
„Moja baka?“
„Tvoja baka nije željela da Vesna bude s njim.“
„Zašto?“
„Zato što je Damir bio sin čovjeka kojeg je Milica mrzila.“
„Koga?“
Zoran nije stigao odgovoriti.
Neko je pokucao na vrata.
Tri spora udarca.
Jelena je otvorila.
Ispred je stajao muškarac od oko šezdeset godina.
U rukama je držao malu drvenu kutiju.
„Tražim Milicu.“
„Umrla je.“
Čovjek je zatvorio oči.
„Zakasnio sam.“
Jelena ga je gledala.
Imao je iste sive oči kao ona.
„Ko ste vi?“
Muškarac je pogledao dodatni tanjir na stolu.
„Vidim da ga je još uvijek postavljala.“
Zoran je ustao.
„Damire.“
Jeleni je zastao dah.
Muškarac ju je pogledao.
„Ti si Jelena.“
„Vi ste moj otac?“
Damir nije odmah odgovorio.
„Tako sam vjerovao 36 godina.“
„Šta znači ‘vjerovao’?“
Damir je otvorio drvenu kutiju.
Unutra su bila pisma.
Desetine njih.
Sva adresirana Vesni.
Sva vraćena pošiljaocu.
„Pisao sam tvojoj majci svake godine.“
„Nikada nije dobila pisma?“
„Milica ih je vraćala.“
„Zašto se nisi jednostavno vratio?“
Damir je izvadio stari policijski dokument.
„Jer su me optužili za nešto što nisam uradio.“
„Za šta?“
„Za krađu novca iz firme tvog djeda.“
„Koliko?“
„Pola miliona maraka.“
„Jesi li ukrao?“
„Ne.“
„Ko jeste?“
Damir je pogledao Zorana.
Jelena se okrenula prema čovjeku koji ju je odgojio.
„Tata?“
Zoran je odmahnuo glavom.
„Nisam ja.“
„Onda ko?“
Damir je izvadio fotografiju četvorice mladića.
Među njima bili su on i Zoran.
Treći je bio Jelenin pokojni ujak.
Četvrtog nije poznavala.
„Ko je ovaj?“
„Moj brat Aleksandar.“
„Nikada nisam čula za njega.“
„Zato što je nakon krađe uzeo moje ime.“
Jelena je zbunjeno gledala.
„Kako neko uzme tuđe ime?“
„Aleksandar i ja smo blizanci.“
Damir joj je pokazao drugu fotografiju.
Bili su gotovo identični.
„Čovjek koji je pobjegao sa novcem koristio je moje dokumente.“
„A svi su mislili da si to ti.“
„Da.“
„Gdje je Aleksandar?“
„To pokušavam saznati 36 godina.“
Zoran je tada tiho rekao:
„Ja znam.“
Svi su ga pogledali.
„Šta?“
„Aleksandar se vratio prije 28 godina.“
Jelena je shvatila broj.
„Baka je 28 godina postavljala tanjir.“
Zoran je klimnuo.
„Nije ga postavljala za Damira.“
„Nego za Aleksandra?“
„Da.“
„Zašto bi čekala čovjeka koji je uništio Damirov život?“
Zoran je otvorio bakin stari kredenc.
Iza posuđa je pronašao još jednu kovertu.
„ZA ALEKSANDRA.“
Damir ju je otvorio.
U pismu:
„ZNAŠ DA JELENA NIJE DAMIROVA KĆERKA. VRATI SE I RECI JOJ ISTINU.“
Jelena se ukočila.
„Šta?“
Damir je pročitao ponovo.
„Nisam ti otac?“
Zoran je sjeo.
„Znao si?“, pitala ga je Jelena.
„Nisam.“
„Ko je onda moj otac?“
Damir je prevrnuo kovertu.
Iz nje je ispao DNK nalaz star 35 godina.
Ime majke:
VESNA.
Ime djeteta:
JELENA.
Testirani muškarac:
DAMIR.
Rezultat:
OČINSTVO ISKLJUČENO.
Jelena je zanijemila.
„Ko je drugi muškarac?“
Na drugoj stranici bilo je ime.
ALEKSANDAR.
Vjerovatnoća očinstva:
99,9%.
Damir je ispustio papir.
Njegov brat blizanac bio je Jelenin otac.
„Mama je bila sa obojicom?“
„Ne“, rekao je Damir.
„Onda kako?“
Zoran je zatvorio oči.
„Vesna nije znala da postoje dvojica.“
Tišina.
Aleksandar se, koristeći bratov identitet, nekoliko puta sastajao s Vesnom dok je pravi Damir bio na putu.
„Ona je mislila da je to Damir?“
„Da.“
Jelena je počela plakati.
„Gdje je moja majka? Moram razgovarati s njom.“
Vesna je prije pet godina otišla u Njemačku i od tada su se rijetko čule.
Zoran je problijedio.
„Jelena… tvoja majka nije u Njemačkoj.“
„Šta?“
„Nikada nije otišla.“
„Čujem se s njom telefonom!“
„Sa nekim se čuješ.“
Jelena ga je pogledala.
„Šta govoriš?“
Zoran je izvadio telefon.
Pokazao fotografiju snimljenu prije samo mjesec dana.
Vesna je sjedila za stolom u nepoznatoj kući.
Pored nje — stariji muškarac.
Damir ga je prepoznao istog trenutka.
„Aleksandar.“
Jelena je problijedjela.
„Moja majka je s njim?“
„Već pet godina.“
„Zašto?“
„Ne znam.“
U tom trenutku zazvonio je fiksni telefon.
Jelena se javila.
Ženski glas.
„Jelena?“
„Mama?“
„Je li Damir stigao?“
Jelena je pogledala muškarca pored sebe.
„Kako znaš?“
„Zato što sam ga ja pozvala.“
„Gdje si?!“
„Nije važno.“
„Aleksandar je moj otac?“
Duga tišina.
„Mama?!“
Vesna je tiho rekla:
„DNK kaže da jeste.“
„Onda zašto ste svi lagali?“
„Jer Aleksandar nije nestao sa ukradenim novcem.“
„Šta?“
„On je ostao u gradu.“
„Gdje?“
„Mnogo bliže nego što misliš.“
„Ko je onda pobjegao pod Damirovim imenom?“
Vesna je počela plakati.
„Zoran.“
Jelena se okrenula prema čovjeku kojeg je 36 godina zvala ocem.
Ali stolica je bila prazna.
Zoran je nestao iz kuće.
Na stolu je ostavio ključeve automobila i kratku poruku:
„JELENA, AKO ŽELIŠ DA SAZNAŠ KO SAM ZAISTA, PITAJ DAMIRA ZAŠTO NAS TROJICA IMAMO ISTI DATUM ROĐENJA.“
Damir je problijedio.
Jelena ga je pogledala.
„Trojica?“
Damir je sjeo.
A onda izgovorio rečenicu koju niko u porodici nije čuo 60 godina:
„ALEKSANDAR I JA NISMO BILI BLIZANCI. BILA SU TRI DJEČAKA — A TREĆI JE NESTAO IZ PORODILIŠTA.“
