Kada sam mu konačno napisala: „Trudna sam“, poruka je ostala pročitana skoro deset minuta bez odgovora.
Tih deset minuta mi je izgledalo kao nekoliko sati.
Onda je stigla samo jedna rečenica: „Dolazim po tebe.“
Nisam znala da li je ljut, uplašen ili je već odlučio da je kraj. Kada je stigao, nisam ni ušla u auto. Stajali smo pored njega na parkingu, a ja sam odmah počela da govorim da razumijem ako nije spreman, da smo mladi i da mu ne želim uništiti planove.
Prekinuo me je.
„Zašto misliš da su moji planovi važniji od naših?“
Tada mi je rekao da ga jeste strah. Nije glumio heroja. Rekao je da nema dovoljno novca, da nije završio fakultet i da ne zna kako se uopšte postaje dobar roditelj.
Ali onda je dodao: „Ako odlučimo da nastavimo trudnoću, neću nestati.“
Prvi put te noći sam normalno udahnula.
Narednih dana razgovarali smo ozbiljno. Otišli smo kod ljekara, razgovarali sa porodicama i napravili spisak troškova. Nije sve bilo romantično. Bilo je svađa, suza i trenutaka kada smo oboje mislili da ne možemo.
Najveće iznenađenje desilo se kada je moj dečko otišao kod svojih roditelja da im kaže vijest. Njegov otac je dugo ćutao, a onda izvadio malu kutiju iz ormara.
Unutra je bila narukvica za bebu sa imenom mog dečka.
Rekao mu je da su i oni njega dobili dok su bili studenti i da su se tada osjećali potpuno isto.
„Nismo bili spremni“, rekao je. „Samo smo naučili usput.“
To nije riješilo sve probleme, ali nam je dalo osjećaj da nismo prvi ljudi kojima se život promijenio prije nego što su ga isplanirali.
Danas je prošlo skoro dvije godine. Oboje smo nastavili fakultet, samo sporije nego što smo planirali. Nije lako, ali ono čega sam se te noći najviše bojala nije se dogodilo.
On nije otišao.
A kada sam ga nedavno pitala šta je mislio tokom onih deset minuta dok nije odgovarao na poruku, nasmijao se i rekao:
„Tražio sam na internetu kako se pravilno postavlja autosjedalica.“
Tada sam prvi put shvatila da je on u tih deset minuta već počeo da razmišlja kao otac.
