Nisam ni stigao da ga pitam šta se dešava, a on je samo spustio pogled i rekao: „Znam da zvuči ludo, ali te patike nisam kupio.“ U prvi mah sam pomislio da me zeza. Ipak, lice mu nije izgledalo kao da mu je do šale.
Kad smo stigli do pumpe, natočio je gorivo i dugo ćutao. Onda mi je ispričao da je prije četiri godine vozio noćnu turu kroz Njemačku. Bio je umoran, iznerviran i, kako sam kaže, tada je pravio mnogo glupih odluka. Te večeri dobio je poziv da mu je bliski rođak stradao u saobraćajnoj nesreći. Kada je došao kući, porodica mu je predala stvari koje su ostale iza njega. Među njima su bile upravo takve patike.
Nije mogao da ih baci, ali ih nije mogao ni gledati. Spakovao ih je u kutiju i ostavio u podrumu. Godinama ih nije dirao. Zato ga je šokiralo kada ih je nekoliko dana ranije vidio na televiziji u reklami i shvatio da je potpuno isti model ponovo u prodaji.
Tu sam se nasmijao i rekao da je vjerovatno slučajnost. Međutim, on je dodao da je prethodne večeri sišao u podrum i otvorio staru kutiju. Bila je prazna.
Osjetio sam kako mi prolazi jeza kroz leđa. Pitao sam ga da li je neko iz porodice možda uzeo patike. Rekao je da živi sam i da niko nema ključ podruma.
Kad smo se vratili sa pumpe, otišao je pravo do televizora i ugasio ga iz zida. Tada sam primijetio nešto ispod kauča. Izvukao sam jednu tamnu patiku. Bila je prašnjava, stara i očigledno nošena.
On je problijedio.
„To je njegova“, rekao je.
Okrenuli smo je i unutra, na izblijedjeloj etiketi, bilo je hemijskom olovkom napisano ime njegovog rođaka.
Nismo pronašli drugu patiku. A najčudnije od svega bilo je to što je on tvrdio da je prije mog dolaska očistio cijelu dnevnu sobu i pomjerio kauč.
Od tog dana više nikada nisam otišao kod njega na kafu, ali mi je nekoliko sedmica kasnije poslao fotografiju. Na njoj je bila druga patika.
Našla se na vozačkom sjedištu njegovog kamiona, zaključanog preko noći.
