…„Zanimljivo je samo to što ja ovakvu suknju nikada nisam imala.“
U sobi je nastala tišina kakvu do tada nisam doživjela. Muž je prvo pokušao da se nasmije, kao da sam izgovorila neku lošu šalu, ali osmijeh mu je nestao čim je vidio da ga gledam pravo u oči. Spustio je ključeve na sto i pitao odakle mi suknja. Rekla sam mu da je bila u našem krevetu, tačno na strani na kojoj on spava.
Počeo je da objašnjava kako je možda ostala od moje sestre, prijateljice ili nekoga ko je ranije bio kod nas. Svaku njegovu rečenicu sam saslušala bez prekidanja. Nisam vikala. Upravo ga je to najviše nerviralo.
Tada je priznao da je prethodnog dana u stanu bila žena. Rekao je da nije ono što mislim, već koleginica kojoj je pomagao oko nekih dokumenata. Pitala sam ga zašto bi koleginica skidala suknju u našoj spavaćoj sobi. Zašutio je.
Pomislila sam da sam dobila odgovor i da je naš brak završen. Ali onda se začulo zvono na vratima. Pred vratima je stajala moja mlađa sestra, potpuno zbunjena što me vidi kod kuće. U rukama je držala kesu sa garderobom.
„Došla sam po suknju. Juče sam se ovdje presvukla prije svadbe, rekla sam ti u poruci“, rekla je.
Pogledala sam telefon i tek tada shvatila da mi je njena poruka ostala nepročitana među desetinama poslovnih obavještenja. Muž je samo sjeo na stolicu, blijed i ljut što sam ga toliko sumnjičila.
Već sam htjela da mu se izvinim kada je sestra pogledala suknju koju sam nosila i rekla:
„Čekaj… to nije moja suknja.“
Muž je podigao glavu. Ovoga puta nije pokušao ništa da objasni.
Na stolu je zavibrirao njegov telefon. Na ekranu je pisalo samo: „Jesam li ostavila nešto kod tebe?“
