Vlasnik nas je pogledao kroz prozor, zatim pogledao moju majku i pitao: „Koliko vas ima?“ Mama je zbunjeno odgovorila da smo nas troje i da samo želi telefon da pozove nekoga. Čovjek je odmahnuo rukom i rekao: „Telefon ćete dobiti, ali prvo sjednite.“
Mislili smo da želi da nešto naručimo, pa je mama tiho rekla da nemamo dovoljno novca. On se samo nasmijao i donio nam tri tanjira toplog jela. Mama je pocrvenjela i nekoliko puta ponovila da ne može to prihvatiti, ali čovjek joj je rekao da je račun već plaćen.
Nismo razumjeli ko ga je platio.
Dok smo jeli, kiša je postajala sve jača. Mama je konačno pozvala rođaka, ali mu se auto pokvario i nije mogao doći po nas. Vlasnik restorana je čuo razgovor i rekao da će nas lično odvesti kući kada zatvori lokal.
Na putu nas je pitao gdje živimo. Kada je mama izgovorila ime našeg sela, naglo je usporio. „Kako se zvao vaš otac?“ pitao je. Mama mu je rekla ime mog djeda, koji je umro nekoliko godina ranije.
Čovjek je zaćutao, a onda rekao da mu je upravo moj djed, dok je bio mlad i potpuno bez novca, pomogao da pronađe posao. Dao mu je tada i malu pozajmicu koju nikada nije tražio nazad.
„Bez njega možda nikad ne bih otvorio ovaj restoran“, rekao je.
Mama je počela plakati. Čitav dan je mislila da je pogriješila jer je potrošila nekoliko maraka više nego što je smjela, a sada nas je potpuni stranac vozio kući zbog dobrote koju je njen otac učinio prije skoro trideset godina.
Kada smo stigli, vlasnik joj je pružio kovertu. Mama je odbijala da je uzme, ali on je insistirao. Unutra je bio novac i kratka poruka: „Dugovi dobrote se ne vraćaju istom čovjeku. Vraćaju se njegovoj djeci.“
Mama je tu poruku godinama držala u novčaniku.
A meni je od tog dana ostala jedna lekcija: nikada ne znaš kome će jednog dana pomoći dobro djelo za koje si već zaboravio da si ga učinio.
