…samo nekoliko centimetara prije nego što sam mu uhvatila ruku. „Nemoj, pokvario se zatvarač”, izgovorila sam glasom koji nije zvučao kao moj. Njegova majka je podigla obrve, pogledala moje lice i odmah ustala. „Marko, idi do prodavnice. Zaboravila sam kiselu vodu.”
On je krenuo objašnjavati da imamo običnu, ali ona mu je već pružala novac. Čim su se vrata zatvorila, okrenula se prema meni. Bila sam sigurna da slijedi najneprijatnije predavanje u životu. Umjesto toga pitala je: „Treba li ti neka majica ili cijela haljina?”
Počela sam se smijati od nervoze i priznala sve. Da sam mislila da ćemo biti sami, da sam planirala iznenađenje i da sada ne znam kako da pobjegnem a da ne izgledam još sumnjivije. Ona je mirno izvadila široki džemper iz torbe. Došla je na nekoliko dana i srećom ponijela više stvari nego što joj je trebalo.
U kupatilu sam ga obukla preko veša i konačno skinula kaput. Bio mi je dovoljno dug da izgledam pristojno, ali sam i dalje gorjela u licu. Kada sam izašla, na stolu su već bile tri šolje čaja. „Ne brini”, rekla je. „Ne mora moj sin baš sve da zna.”
Marko se vratio s vodom i čokoladom. Pogledao je džemper pa majku. „Zar to nije tvoj?” Ona je bez treptaja odgovorila da mi ga je poklonila jer mi bolje stoji. Ostatak večeri prošao je neobično lijepo. Pričale smo o poslu i putovanjima, a on se čudio kako smo za deset minuta postale tako prisne.
Godinama kasnije, na ručku poslije našeg vjenčanja, donijela mi je isti džemper, uredno složen u kutiji. Ispod njega je bila cedulja: „Za nepredviđene goste.” Prasnula sam u smijeh toliko glasno da su svi pogledali prema nama. Marko je opet tražio objašnjenje. Ovog puta sam mu ispričala cijelu priču. Pokrio je lice rukama, a majka mu je rekla: „Sljedeći put najavi goste.” Džemper još čuvam. Odavno ga ne nosim, ali ga ne bih dala ni za najskuplju haljinu. Bio je njen prvi poklon meni, mnogo prije nego što je postala moja svekrva.
