NA DAN KADA SMO PRODAVALI KUĆU POKOJNOG DJEDA PRONAŠLA SAM VRATA IZA STAROG ORMARA – OTAC JE POBLIJEDIO I REKAO: „TA SOBA NE SMIJE DA SE OTVORI“
Poslije djedove smrti odlučili smo prodati njegovu staru kuću.
Kuća je bila prazna skoro dvije godine.
Otac Dragan, moj brat Stefan i ja otišli smo posljednji put da iznesemo namještaj.
U djedovoj spavaćoj sobi stajao je ogroman ormar koji niko nije pomjerao otkad pamtim.
Kada smo ga odmakli od zida, iza njega smo ugledali mala drvena vrata.
„Šta je ovo?“, pitao je Stefan.
Otac je ispustio kutiju koju je držao.
„Vratite ormar.“
„Zašto?“
„Ta soba ne smije da se otvori.“
Odmah sam znala da nešto krije.
Vrata su bila zaključana.
Ključ smo pronašli u djedovom radnom stolu.
Otac je pokušao da mi ga uzme.
„Milice, molim te.“
Ali otvorila sam.
Iza vrata nije bio podrum niti ostava.
Bila je mala dječja soba.
Krevet.
Drveni konjić.
Police pune igračaka.
Na zidu desetine fotografija jednog dječaka.
Na svakoj fotografiji djed je stajao pored njega.
Na posljednjoj je dječak imao možda šest godina.
Na poleđini je pisalo:
„DRAGAN I TATA – 1975.“
Pogledala sam oca.
„Ovo si ti?“
Odmahnuo je glavom.
„Nisam.“
„Ali piše Dragan.“
Otac je sjeo na krevet.
„Zato nisam želio da uđete.“
Iz ormarića sam izvadila kutiju.
Unutra su bila dva izvoda iz matične knjige rođenih.
Na oba je bilo isto prezime.
Isti roditelji.
I isti datum rođenja.
Ali različita imena:
DRAGAN.
DAVOR.
„Imao si brata blizanca?“
Otac nije odgovorio.
Stefan je pogledao fotografiju.
„Šta mu se dogodilo?“
„Umro je.“
„Kada?“
„Kada smo imali šest godina.“
Tada sam shvatila zašto na fotografijama poslije 1975. više nije bilo dječaka.
„Kako je umro?“
Otac je spustio pogled.
„Utopio se.“
Djed nikada nije govorio o tome.
Ali nešto nije bilo u redu.
Na dnu kutije pronašla sam školsku knjižicu.
Ime:
DAVOR PETROVIĆ.
Godina izdavanja: 1978.
Tri godine NAKON što je navodno umro.
„Tata…“
Otac je problijedio.
„Rekao si da je umro 1975.“
Nije odgovorio.
„Kako onda postoji njegova školska knjižica iz 1978?“
Stefan je počeo pregledati ostatak kutije.
Pronašao je pisma.
Sva su bila adresirana djedu.
Posljednje je poslato prije samo PET GODINA.
Potpis:
DAVOR.
„On nije umro“, rekla sam.
Otac je zaplakao.
„Ne.“
„Gdje je onda?“
„Ne znam.“
Konačno nam je ispričao istinu.
Kada su Dragan i Davor imali šest godina, njihova majka je napustila porodicu.
Povela je Davora sa sobom.
Djed je iz bijesa rekao svima da je dječak poginuo.
Čak je Draganu govorio da mu je brat mrtav.
„I ti si vjerovao?“
„Do svoje osamnaeste.“
Tada je Dragan slučajno pronašao prvo Davorovo pismo.
Djed mu je zabranio da odgovori.
„Zašto?“
„Mrzio je našu majku. Govorio je da je Davor izabrao nju.“
„I ti si poslušao?“
Otac je obrisao suze.
„Imao sam osamnaest godina i cijelog života sam se plašio svog oca.“
Ali djed je očigledno čuvao sva Davorova pisma.
U posljednjem je pisalo:
„TATA, NE TRAŽIM NIŠTA. SAMO ŽELIM DA ZNAM DA LI JE DRAGAN ŽIV.“
Otac je pokrio lice rukama.
„Nikada nisam vidio ovo pismo.“
Na koverti je bio broj telefona.
Stefan je odmah izvadio svoj telefon.
„Zovem.“
„Nemoj“, rekao je otac.
„Zašto?“
„Šta da mu kažem poslije skoro pedeset godina?“
Uzela sam telefon.
„Reci mu istinu.“
Pozvali smo.
Broj je zazvonio.
Jednom.
Dvaput.
Treći put neko se javio.
„Halo?“
Glas starijeg muškarca.
Otac nije mogao govoriti.
„Da li je ovo Davor Petrović?“, pitala sam.
„Jeste.“
„Ja sam Milica.“
„Koja Milica?“
Pogledala sam oca.
„Draganova kćerka.“
Sa druge strane nastala je potpuna tišina.
A onda je muškarac pitao:
„DRAGAN JE ŽIV?“
Otac je zaplakao.
Uzeo je telefon.
„Davore…“
Čuo se dubok udah.
„Dragane?“
„Da.“
„Čekam ovaj poziv skoro pedeset godina.“
Otac više nije mogao govoriti.
Davor je prvi prekinuo tišinu:
„Gdje si?“
„U tatinoj kući.“
„U kojoj sobi?“
Pogledali smo se.
„Kako znaš za sobu?“
Davor se tiho nasmijao.
„Zato što je bila naša.“
Otac je pogledao dva mala kreveta.
Tek tada smo primijetili da je drugi godinama bio sklopljen uza zid.
„Davore… zašto si nastavio pisati ocu ako ti nikada nije odgovorio?“
„Nisam pisao njemu.“
„Kako to misliš?“
„Na svakoj koverti sam stavljao njegovo ime jer sam znao da će jedino tako otvoriti pismo.“
„Kome si onda pisao?“
Davorov glas je zadrhtao.
„TEBI, DRAGANE.“
Otac je spustio glavu.
„Nikada mi ih nije dao.“
„Znam.“
„Kako?“
„Jer sam u svakom pismu tražio samo jedno – da mi pošalješ jednu riječ ako ih dobiješ.“
„Koju riječ?“
Davor je odgovorio:
„BRATE.“
Otac je zatvorio oči.
A onda je, poslije skoro pedeset godina, konačno izgovorio:
„BRATE.“
Sa druge strane začuo se plač.
Davor je nakon nekoliko trenutaka pitao:
„Hoćeš li sutra biti kod kuće?“
„Zašto?“
„Zato što živim samo dva sata od tebe.“
Otac je podigao glavu.
„Dva sata?“
„Da.“
„Sve ove godine?“
„Sve ove godine.“
Sljedećeg jutra automobil se zaustavio ispred naše kuće.
Iz njega je izašao čovjek sijede kose.
Otac je stajao na kapiji.
Nisu morali ništa pitati.
Bili su gotovo isti.
Davor je prišao i iz džepa izvadio malu fotografiju.
Bila je to ista fotografija koju smo pronašli u tajnoj sobi.
Dva dječaka i njihov otac.
Presjekao ju je napola prije mnogo godina.
Drugu polovinu pronašli smo u djedovoj kutiji.
Spojili smo ih.
Savršeno su se uklopile.
Davor je pogledao mog oca.
„Pedeset godina sam čuvao svoju polovinu.“
Dragan je zagrlio brata.
A onda mu je rekao:
„OVAJ PUT JE VIŠE NEĆEMO RAZDVAJATI.“
